Женски свет

11. Дође и свадба. У кући старе Милинице све то весело као никада* јер није то шала, кад мати жени свог јединка сина И млађи и старији трче на све стране, иа снремају, па послужују, као што то обично бива у српским световима. А и нјесме се оре на све стране. Веселе и ђаволасте ђевојке уфатиле се у коло, па као да се и не знаду уморити. Све лијепо сложиле, па ти се чини као да из једног грла тече она омиљена сватовска пјесма: Трепетљика трепетала Пуна бисера, Ови наши бјели двори Пуни весеља. Ја какво је то весеље Те се веселе? Ово мајка сина жени Па се весели. Оно, да речете, било је ђевојака, па баш нијесу са срца пјевале ову пјесму, јер ]е многа помишљала, да ће бити Перина. А млада опет весела, весела бого мој, да не може бити веселија; стала са свекрвом уз ђевојке, па се на свакога смјешка онако срећно, задовољно. Тако она стоји, а Перо се сваки час нађе у послу, иа све око ње. Сад му треба ово, сад оно, па му се чини, да је све то негдје близу Тате. И ђевојке го опазише, па га иецкају: Ама болан, шта тражиш толико. Тражим . . . треба ми . . . Па што не иђеш на другу страну, није све ни око нас. Бојим се, да баш ви нијесте сакрили. То би рекао, иа ногледао на Тату, а она би ђаволасто оборила очи у земљу. Тако се тај дан, све од пјесме „Ђутбул ијева и па до пјесме: п Ај ти Перо горја ниие вуче“ прекрасно провео * А од тада одмах поче и други живот у кући Милииице. Нова млада одмах је почела нешто и нешто да намјешћа, што јој се бива, није допадало, па је искала од Пере и некијех новијех ствари за куће као да прије није ништа лијепо ни било.

Донеси нову лампу, ова не ваља, рекла је Пери. Добро, вели он Па донеси и нове чиније, јер сахани* нијесу за нас. Донијећу. Тако што год она затражи, он је био готов да jo] донесе, иа му још и драго, што се она тако брине и стара за кућу. Ама старој Милиници, као да се ово није свидило. Гледала је она, шга јој снаха ради, па јој баш мучно. Ама, шћерце моја, не ваља то тако одмах трошити. Нијесу ни старе ствари рђаве. Не ваљају сада, одговорила би Тата. - Па не ваља их бацати, рече стара опет. А што ће ми? И она би опет гонила по своме, а Милиница је морала пристати. Њојзи је Перо био драг, дражи од живота, па баш због њега она није хтјела, да се јавља Таги. Млада је, па ће се дотјерати, рекла би у себи, само божо дај, да су ми обоје живи и здрави. Ш. Од свадбе је већ прошла и година дана и Тата роди синчића као златну јабуку. Е, те радости њезине и Перине не бијаше у свијету! Она узела дијете на руке, а он стао више њих, па их гледа, гледа, чини ти се, неможе их се ни нчледати. Види како је лијеп, вели Тата. Управ к’о ти, дочека Перо. То ће бит’ соко. . . . Бре пос’ му његов док узрасте, хоће свима ђевојкама заврнути мозгом. И њега ће опјевати у пјесми. Хоће богме, хоће. Кад се он само помоли кроз сокаке, оне ће поломити вратове трчећи да га виде. . . Свака ће говорити: „оно је Перин“ .. . „баш је лијеп к’о упис“. Хоће душе ми. А и стара Милиница бијаше весела. Макар што ни она снахи, ни снаха * Чиније и сахани то су тањири од порцулана и бакра.

172

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11