Женски свет

и није плакала к’о да то није њезино унуче. Јес’ право вели Тата. Боље нек иђе једна из куће. Е, Тату не могу оћерат’ ua залуд. А матер ? И он изиђе из те собе, на се врати Тати. Био се ријешио. Мати, рече Милиници, која бијаше донијела вечеру. Шта је, сине? Ми ... ми . . . То ноче, па онда стаде није могао да говори. Шта је? унига оиет она. Ми... неможемо заједно, промуца он. Стара се укочи: Зар ми? врисну. Не . . . не можемо. Ја не ћу тако... нађи ђе ћеш. Милиница бијаше дошлак’о крнаблиједа. Зар то мени, црни сине? То, викну Тата. А што, јазук вам било? Јер си вјештица. Милиница је погледа преко ока, па по гледа и Перу. Он је стајао уз дувар нијем. Па и ти ми то велиш? унита га. Ја .. . ја . . к’о и Тата. Стара задрхта. Дохвати се руком за прси, јер је ту бијаше нешто стегло, па као да ће је удавити. Е, нека вас, рече, мутна вас вода понијела, те ни души мјеста вам не било, кад од мене гако радите. Среће желили а не ималв је, да бог да! То рече некако страшно, иромукло па истрча из куће. IY. И од тога дана Тата бијаше чисто ве селија. Било јој је, као да јој се некакав ве лики терет скинуо с врата, иа је сад била слободна, сасвијем слободна.Д Али Перо бијаше као утучен. Ишао је чаршијом, на га чисго срамота људима у очи погледати, чини му се, као

да ће га свак прекорити, што је тако с мајком учинио. А међутим је јадна Милиница радила по комшилуку, те се тако хранила. Била је слаба, врло слаба, па не би човјек помислио, да је ово она некад сретна и весела жена. Па ипак није викала на Перу. Ко год би је за њега запитао, она би слегла раменима и уздахнула: Омађијали су ми га, рекла би, а он је к’о анђ’о. И она се чешће пута молила богу за њега а кад би јој пала на памет клетва, само би се стреела и рекла: Сачувај боже! V. Био је жестоки љетни дан. Сунце упекло како бог хоће, па да и мозак у глави провре. И не идеш, и не радиш, а иробио те четвероструки зној, на ти све хаљине дошле, к’о да су у води биле. Перо је био пошао на noc’o. Иђем се још окупати, рече Тати. А што ћеш? запита она. Па врућина је, а иза купања uocao ми је слађи. Е хајде рече она. И он пође. Није прошло иза тога ни читав сахат, кад по чаршији заграјаше: Удушио се човјек! Удушио се. Ко je ? Ђе је ? Перо Милиничин! Све чаршинлије излетигае из дућана, па трче на Неретву да виде, а готово и не вјерују, да је истина. За час иза тога зачу се и Татина вриска, која је у- кући иза свега гласа нарицала. Иеке жепе што јој глас донссоже, држе је „да не учини чуда од себе“ Док у то пролети чаршијом Милиница Чула јаднпца грају, па кад јој казаше нпа је, врисну јадница к’о луда: Куку мени кукавици! Куку то је моја црна клетва! Куку мени, шта учиних јадна! То рече, на нолети као на крилима.

174

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 1.