Женски свет

обичгте вечере сиремили су пун сто хладних јела и понуда, масла, ајвара, сира, шунке и јаја и т. д.; од пића беше за ионуду ракије, коњака и вина, а на столу је почео већ струјати велики самовар, поред њега чајник са нагомиланим шојбицама по асталу баш нраво руско чајно вече! У иобочној соби седи Милан за једним столићем, на ком леже нове неотворене карте, што је ио обичају за таке вечери спремљено, и чита данашње новине Задубио се у читању, док мали Душан, који похађа четврти разред српске ђимнасије, не улети у собу са речима: тата, тата, ево гостију, већ је дошла госпођа Јованка и још се неко чује уз скалине, чини ми се, да је гђа Петрија и Анђелија са Душицом. Одмах ћу доћи, рече Милан хладно и, оставивши новиће на сто, устаде хигро и оде у дворану за примање. Ту су већ биле гђе Јованка, Петрија, Анђелија са Душицом, у то је стигла и Иванка са својим мужем Пајом, а иза њих је дошла и Милена са Љубицом, праћена од свога братучеда Јоце, ђимназијскога нроФееора. За часак дођоше и Анђелијин муж Бранко, Јованчин Станоје, одветници са госпођом Павлијом и њеним мужем Милојем ђимиазијским нроФесором. Петријин муж је обећао, да ће доцније доћи, има још да иосети два три болесника, а у редакцију је обећао свратити, можда, ће се мало дуже задржати. У дворани се дигао толики жагор од разговора и смеха, да ти је иајмилије посматрати оне разне покрете лица и руку и надметања у разговору. На једном каианету, у левом углу дворане, села је Љубица са домаћичином ћерком Даницом, која је пре две године свршила вишу женску школу, а пред њима, на меком сточићу, седи Душица и негпто се живо разговарају. Лак осмејак на лицу Љубичином из-

давао је њено добро душевно расположење, а њене слушалице беху озбиљне. На други крај собе могло се чути, где Љубица на неко питање Душичино заврши озбиљно свој одговор овим речима: Шта су могле женске показати! Коликима је дозвоЈвено и могуће штудирати! А је ли и сваки хиљадити мушки игго показати умео! Нек нам даду исто систематско образовање, нек прође само један век, на онда нек нас нападају ! . . . У тај мах позва домаћица госте, да изволе у трапезарију и за трпезу и жагор занеми. Домаћица узе Љубицу испод руке и винуше се у трапезарију. Поседало се; ван обичаја, мушки поред мушких, а женске поред женских, за себе. Домаћица је ионудила свакога шољицом чаја, а иначе је замолила једном за свагда, да се свак сам, без понуде, служи. Све, што се има, на столу је. Ја ћу молити, да ми мало разблажите, рећи ће Бранко, пружајући своју шољицу, које је већ полак отпио био, прекинувши разговор, који су били повели о дневној иолитици. Драге воље, прихвати Савка, и нружи му из самовара доливену шољу натраг. Баш право кад бих хтела рећи, надовеже Јованка, мени се више допада чај, кад се укува, него овако кишеЈвење и до ливање ; је ли то навика, шта јш је, не знам. Никако. гоенођо, рећи ће Станоје. Овако кување, без сумње, биће најбоље, јер је ово руски начии. Истина, ако ћу искреи бити, морам признати, да се ја у чају много не разумем. Да ме неко запита, да ли је ово или оно вино добро, ире бих му умео рећи. Је јш, Милоје? Вала, брате, прихвати Милоје, волим једну чашу ове румеиике, него десет шољица те вруће воде ; дедер да се куцнемо! Добро здравље! (Наставиће се.)

МАТЕРЕ ВЕЛИКИХ ЉУДИ.

Велики Јвуди, генији, јесу со човечанства. Они показују нове путеве свету, и

Од П. Капћерева.

мали људи покорно иду по њнховом упуству. Без њих ми не би бнли ово што

Бр, 1. ЖЕНСКИ СВЕТ

3