Женски свет

томе изостајању, он им без икаква окојш шења са свим отворе о све признаде, а управо том отвореношћу својом иобеди гордост својега шеФа. Овај поведе о том разговор с ћерком својом те увпде дубоко укорењену л>убав девојчину. а уједпо дознаде и то, да је п њезина срећа у питању. Иосле дуге борбе са сампм собом савлада се напокон те наииса сретном младићу : „Д"ђнте !“ Ви имате будућностп рећи ће му ја вам дајем изгледа. Упита га за тим, кога има од свог рода. Младић ]е нз очију свога шеФа прочитао, да одговор па то пптап.е решава нелу његову с})ећу. IГ р ед очп му пзађе лик његове драгане. а затим одмах лик убоге жене, па којој се впдео жпг рада и сиро тиње. Срце му се грчевпто стеже и он се одрече своје мајке, као Петар Христа! 0 како ли му ]е то било тешко! Како ли му је то каеније непрестано загорчавало и љубав и срећу ! Та он је љубио ту стару израђену убогужену! Оп је из свега срца љубпо своју матер. Та оп се само за своју среКу борио. Али оружје, што ia је сам сковао, и њега је ранпло, дубоко, тешко га ранило. Ш ia да каже сада својој мајци? Зар од ње да затаји, да се ве})но? Не, пе, то није могао. Даи и ноћ је мнслпо о том, п паиокон смисли нешто са свпм обично. Отиде својој матери, узеде ]е за њезину окорелу руку п рече јој : Мати, ја Ку да се верим. Те речи је тако плашљиво изгово рио, као да јој је неки тешки злоч .н иризиао. Алп разборита старица, коју је са моКа научила мислитп, прозрела га је. А зар оиа није добра? рећи ће му полако. Апђео од доброте ! Алн п.ен отац је мој шсф. Старица климпулаlано главом. Опа га је иотпупо разумела. Њепо срце је ила кало, али опа се смејала, баш као оно што се еветпца смеје иод мученпчким венцем те рече: Само ми ти буди сретаи, сине мој! У својој малој собици на крају вароши

имала је сада та старица на двоје деце да мпсли. Син јој је донео слику евоје младе и поред те слике би ома по чптав дан нреседела и проматрала сваку црту па њој. оедне ноћи паде јој па ум мпсао, која јој, како је већ то обично код старог света, ностаде фиксом идејом Уобразпла је себи, да мора дати младп свога сина какав дар за свадбу То ће јој, мишљаше, донети срећу. Подиже се дакле већ сутрадан у варош, да разгледа згодне предмете за то и да пзабере један. На главној улици у излогу једног златара опази златан крстић без пкаква накита па златном лапчићу, који ]ој се допадне Уђе упутра и запита за цену, али како се упрепасти, када ]е чула! Десег Форииата! Колпки ли је то голем повнц за њу ! Но ипак покуша да га скуцка. Прегледа по соби сву своју сиротињу али не имађаше нпшта од вредности. С тога узеде да штеди. Од уета сврјих откидала је све, без чега би могла бптп: није вигае ложила пећи, свеће није впше иалила, па кад сииу пролеће пролеће у ирироди и у срцу њсзииа сипа, које ће му допети дан свадбе, старица. је измучила оиај златип крстић. Јесте да је ослабила, али и то ће проћи. * ■t: * На крају града а на једном 'брежуљку засија сјајни замак шеФа сретпога младо жсње. Гости се свакп час доважаху, а послужитељп трчкараху тамо амо. Бпло је то вече иред свадбу Путем уз тај брежулзак тетурала се лагапо стара ногрбл.епа жена. Дугачкп нут, уз то мало уз брдо, уморно ју ј(' тако, да је чешће морала заетајавити да се одморп. Једва једапнут стаде нред отво реним гвозденим вратима баштенскнм п прође кроз њих плашљиво до куће Она је пзмислила. врло занлетену ства{) како ће предатп крстић млади у руке. Под н})озором опази клуиу, а за белим завесама на прозорима вндела ]е елике, где се мпчу тамо амо. Једва се с тешком муком нопие на клуиу. Можда ће кроз пукотину макар моћи завирити у собу те видети свога сина у срећи његовој Али узалуд!

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 3