Женски свет

На гробу гђице Персиде Вукићевићеве.

служног председника дружине благородног госп. Константина Максимовића, реши, да се племенитој дароватељци изрази топла благодарност на Д а РУ> а уједно, да се у њу стави и израз претешке туге певачке дружине, за својом најревноснијом и предобром чланицом Сидом. После овога држао је г. иредседник врло леп и подужи говор, у коме је истакао све велике заслуге покојничине, које јој достојно припадају као ревносној делатељци на корист ове иевачке дружипе. У продужењу говора свога г. председник указује на покојницу као на углед, на који треба сви чланови дружине да се угледају, јер само онаквим делањем; као што бејаше делање Сиде Вукићеве моћи ће дружина сјајно постићи ону цељ, за остварење, коју је и поставила. Овим је први део светковине завршен био. Исти дан после подне био је опет скуп чланова и чланица певачке дружине, као и осталих гостију у општинској дворани, одакле се сви под заставом кренуше на гробље, да посете гроб своје бивше одушевљене чланице. За заставником носила су два члана певачке дружине венац, који је ноложен на гроб покојничин. Када је уз звонење звона овај свечани ход стигао на свето успенеко гробље, затекао је ту многобројан народ, који се такође искупио бејагае, да своја чувствовања пијетета према покојници уједно слије са истим чувствовањима певачке дружине. На гробу је дочекао дружину ожалошћени отац п којничин г Никола Ђ Вукићевић. Ту на гробу очитана је била молитва за покој душе покојничине а на јектенија свештеникова одговарала је црквена певачка дружина. Пошто би прекађен и преливен гроб покојничин, председник дружине г. К. Максимовић изговори кратак али диван говор и на крају истога положи на гроб покојничин венац од свежега цвећа, на чијој траци (ружичасте боје) бејаше натпис: „Својој незаборављеној чланици сомборска српска певачка дружина" Говор госиодина председника гануо је све присутне до дна душе. Када се и овај тужни чин сврши и последње ск/ЛТМ/МИ оупокои“ одпоје, вратише се чланови са гостима заједно у оиштинску дворану, чиме свечаност би завршена Застава, коју је поклонила високоблагородна госпођа Меланија Вукићевићка, зготовљена је од тешке .беле свиле. на њој се налазе две дивне иконе, једна св Богојављенија, а друга св. Оца Николе. Прва икона изметнута је с тога на заставу, што је иокојна Сида на св. Богојавлење ирошле године последњи нут у храмуБожјеми у општинској дворани појала и тропар истога празника она је у еамртвим мукама дивно одиојала; пошто је заштитник Вукићевићеве породице св. Отац Никола, то је и његов св. лик на заставу постављен На врху заставе налази се позлаћена лира, на чијем врху стоји мали

крст. Уз заставу виси бела свилена трака, на којој је вештачки извезен овај натпис: „Заспомен своје непрежаљене кћери Сиде српској иевачкој дружини дарује неутешна мати“. 21. јануара о. г. одржан је годишњи спомен за упокојењс душе покојне Сиде За упокојну св. литургију у св Ђурђевском храму служила су три свештеника са ђаконом, а на коју је из почасти умилно појала сриска црквена певачка дружина. После св литургије била је мала панихида и освећено је кољиво. * Успомену на Сиду Вукићевићеву није у стању време избрисати из срдаца поштоватеља и познаника њених, туга, која тек у гробу налази свој крај, вечита ће бити у срцима нашим, анђелске лепоте лик њен до последњег часа живота нашег неће бити заборавлшн, а племенита доброта душе њене будиће вечито у срцима жељу, да јој иодражавамо. Поред све те големе туге ииак се сви тешимо ухвањем и вером, да дух њен, који је за вечност рођен, живи и данас у радосној надежди царства небеснога, знамо, да пун врлина невини и кратки живот њен неће остати не награђен пред праведним судом Свевишњега. Господ нека дарује души њеној рајско насеље, праху тела њенога мир, а међу нама вечиту успомену. У Сомбору, 10. Фебруара 1895. г.

Ст. С. Илкић, учитељ.

Природа мртво спава! .. Студени ветар душе И ствара Фијук тужни, што срце тако дражи. А из твог тихог гроба чују се речи неке, K’o да ти душа рајска међ нама неког тражи. На твом сам гробу ево ! . Над њиме мртво све је, Само што шаиат тужни ремети пустош ову. Је ли то дах твој гробни, што т’ ледне груди греје? Илу су речи, што те анђели к Богу зову?!? Није-л’ те жао света? није-л’ те жао бабе, Од грудих мајке твоје боља је зарте рака ? Светска ти тишма смета? зар мир ти гробни годи? Ил’ ти је црна земља, млађаној, тако лака?.. Још само кратко време, из сна ће свога слатког Природа ова мртва, наново да се буди; Ал’ тебе драга Сидо, пролетње сунце мило, Из твога вечног санка не може да пробуди!!! У Сомбору, 3. Фебруара 1895. год.

Богдан К. Ђурђев, учит. приправник III. год.

Вр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ.