Женски свет

Њој.

„Ја волим звезде ; којима небо Прозрачну кити груд ; Ја волим звезде ; знамење сјаја ; Што гони таму свуд! “ Вршац.

tJ|) oro H траје лире моје ; Не престану брујит’ жице ; Моје пјесме славити ће Твоје ; мила ; л’ј сио лице. Жице ће се ирекинути ; Усахнуће рука моја. Али пјесма остануће И лепота у њим’ твоја.

К о л а ш и н.

„Ој ; љуби ; љуби знамење светло ; Та свет је његов сјај ; Мило нам српство још треба сјаја ; Још много звезда ; знај !“

Д. Неранџић-Брашованова.

Ориће се пјесме моје И у селу ; и у граду ; Са њима ће драган своју Поздрављати драгу младу. Ориће се ијесме моје ; Али мене не ће бити. Славиће се име твоје А мене ће земља крити.

Ибријски.

ЗАБАВА.

СИРОТИЊА.

- CЛИКА ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ Приказана побратиму П. Бешевићу, српском пјеснику.

Син и трије шкери, то је јадној мајци све богатство овога свијета! Нема више од по године, како јој је домаћин отишао Богу на истину ; а она оста у највећој сирбтињи, да живи су своје четворо ђечице. Сва ђеца једно другоме до увета. Најстарије од дванаест година, а најмлађе од три године. Кућа ; ако се тако може назвати, начињена од коља ; а исплетена прућем. Мјесто цријепа и дрвета покривена ражаном сламом. С јужне стране нробијен један прозорчић. Плетара облијепљена земљом и с мало креча. Унутри има нешто покривке и неколика бакрна и дрвена суда. Ватра наложена на сред непотпођене куће. Зачађале вериге висе на огорелој совњ, а на њима објешен котао ? ђе се кува неољуштена кртола. У ћошку на поличици завезане у крпу неколике оке брашна ; а на њему комад ражанице. С једне стране ва-

тре двије трије полице ; а с друге нарамак непребјене растовине. То ти је све имање ове малене породице!.. Па и то би добро било ; да имају своје земље; како би се могли препитати, него што је горе ; станују на агиној земљи. Третину треба сваке године дати а ко ће да изради? Ко ће да заштити ову несретну иородицу голу сиротињу? Нико ; до Бога ! Јадна мајка узела најмлађу шћерку ; метла је на крило ; па је милује по глави ; а суза јој сузу достиже. . . Шапатом се Богу моли . . Остала ђеца посједала крајем ватре. Шћућурила се у подераним хаљинама. Све им тијело готово помавењело од студени ; па се невесело грију ; тужно гледајући у своју мајку ; како прољева сузе! . . Наједном се диже најстарији син Љубомир и загрли је . .

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ.

139