Женски свет

не би више то она умиљата деца била; нити то онај добри очух ! Тој неудаћи, ја и опет кажем само су околности и прилике криве а никако дугаевно расположење; јер има злих и неприродних отаца, исто тако као и матера, па да то буде, за то не мора бити маћеха! Још ћу нешто као доказ за то да наведем. Зашто се обично снаха и свекар боље слажу, него снаха и свекрва? Из истог узрока, зато, што су свекрва и снаха по читав дан заједно, па усљед силног заповедања, слушања и примећавања и нехотице се нађу у некој онреци. Ваљда тек нису све свекрве зле жене а свекри добри људи! Истина, да се у књигама ретко чита о злим свекрвама, али зато ионајвише о опаким пуницама. Ту појаву и опет разумем, јер књиге већином људи пишу а они се највише и туже. Ваљда и ту тек није то, да су њихове матере добре а женпне матере опет све зле. Не, него то отуда долази, што људи ни најмањи прекор неће да отрпе. Они који тако мало са пуницом у додир долазе, туже се, а шта да каже снаха, која је по читав дан са њиховом матером заједно. Из свега овог види се, да су у сваком случају одношаји криви а не особе. Многи ће може бити приметити: Бадава она ту говори, маћеха не може никад бити мати пасторчадима, као што је својој деци. Добро, претпоставимо, да је тако, па зар то није природно? Ту и опет није крива зла намера или рђаво срце маћехино: но само природа и околности. Двоје се деце играју поред једне провале где им је живот у опасноети. Једно је пасторче, а друго је њено рођено дете. У том одсудном тренутку, питам сад матере, које замерају маћехама, које би дете оне спасле? Већина ће повикати: „Моје дете“, разумнија ће одговорити: ~Ако је могуће обоје, ако не, онда би она оно учинила, што би све матере урадиле своје дете спасла. Па зашто се онда маћехи замерава кад и она тако учини? Зар је она своје дете спасла зато гато је имала времена да премишља, које ће од то двоје деце да спасе? Није. Њу је на то вукао

матерински инстинкт; а не зла намера, ту и оиет није она крива; него положај који она као мати зауз ма. ТТТта би очух у сличном случају учинио? Он би гледао да иједно и друго дете снасе, па или би обадвоје спасао или би и његово и доведено дете проиало. Зар би он то чинио што своје дете мање воли? Никако, ту су и опет околности криве. Он то дете не храни, не негује, не облачи, није дању и ноћу непрестано уз дете, па тај природни нагон није се у њему могао у тој мери развити, као у матере, зато он не прави разлику између то двоје деце. Приче о Соломоновој мудрости су познате, али ћу овде ипак једну да наведем. Две матере спаваху у једној одаји са двоје мушких одојчади Једна од њих у спавању нехотице удави своје дете. Бојећи се мужевљег прекора, паклена јој мисао пројури кроз главу да децу промене. Што је смислила то је и учинила. Кад се друга мати иробудила. и угледала мртво дете поред себе очајно повиче: „Ово дете није моје, где је моједете?“ Она друга ју увераваше, да је мртво дете њено. Дуго су се препирале и о живо дете отимале. Нанослетку оде мати живог детета Соломону на тужбу. Соломон заповеди да жеие дођу с децом. Пред њим се тако исто стале препирати, и о живо дете отимати. Соломон је донекле гледао и слушао па ће рећи: „Дајте ми то живо дете.“ Кад је живо дете у рукама имао он рече: „Ово дете не може имати две матере, па како не знам које је правл мати, то ћу га на пола расећи и ноделити међу вама.“ Дигне мач да живо дете расече, али у исти мах претрча ирава мати као бесомучна и рече: „Не, господару не сеци подај га!“ Тек што је то изрекла а Соломон јој преда дете с овим речима: „Ти си права мати, из тебе срце говори.“ Ону другу да затворити. Сад питам да су два оца у положају тих матера били, да ли би прави отац код тако мале деце знао које је његово дете као што то мати зна? Држим да он то не би могао зпаги; јер он нема прилике да

146

ЖЕНСКИ СВЕТ. Bp. 10.