Женски свет

и уз то имала много деде с царем: два сина и шест кћери, а навластит * још, што је други син њен Иван био настарији мушки огранак цара Алексија. На против, Наришкини, и макар што је царица Наталија имала мање деце него царица Марија: једног сина, потоњег Петра великог и две кћери, сматрали су, да су они у првенству, једно за то, што је Петар син царев, већ од ране младости показивао знаке ванредног дара и оштроумности, док је Иван био слаб и ограничен, а нарочито пак за то, што је још била у животу царица Наталија Наришкина, а по руским иојмовима и законима удова царица је старешина над целом царском породицом. Па ко сад да буде наследник престола? Иван, сии, Милославских, или Петар, син Наришкиних? Овај Иван бејаше богаљ и телом идухом, и то поможе Наришкиновима. Патријарх Јоаким и бојари прогласе због тога Петра за цара, који тада бејаше од девет година. Царица Наталија постане регенткињом до пунолетства свога сина. За владе цара Феодора, Милославски су имали иот* пуну власт у својим рукама, те су прогањали све оне, који беху у сродству са другом царицои Поочима царице Наталије: Матвејева оптужили су да се бави „тајном науком“, одузели су му сва добра и чинове и прогнали га у Пустосерск. Кад сад завлада царица Наталија, дозове опа свога ноочима из изгнанства и постави око себе за чиновнике своју браћу и родбину. Милославски могаху сад само насиљем доћи до својих права. Али оскудевали су у вођи. Иван није био за ту улогу. Најстарија од његових шест сеетара беше тада од 32. године, а најмлађа од 19. Најодлучнија пак од њих беше 25-огодишња СоФија. Ових шест руских кнегињица беху у жалосном положају. Имађаху над собом маћеху, а уз то беху, као све дотадашње руско женскиње, осуђене на усамљенички живот у двору, без и каквог изгледа на удају. По обичајима, који се повлаче још из Византије, њима беше забрањено, да се у јавности смеју показивати. И тако је њима, које су биле пуне живота, нредстојао само калуђерски самостан. СоФија, за коју смо већ рекли, да је

била најодлучнија од свију, највећма је осећала тежину њихова положаја. Она беше мушке еиергије, те се решила на одлучно делање, да се ослободи из тог ропског стања, да може излазити из двора кад хоће, и да не мора копрену носити. У Русији, је наиме, још од најдавнијих времена владао обичај, да је женскињу стално место у „терему“, „верху“, а то беше на горњем боју и да морају носити копрену. Рускиња стаја пе у прогалости нод старатељством свога оца, мужа, брата или другог којег сродника, и беше пред законом без и каквог права. Она беше робиња, која је имала да иази на кућу, да прва устане, да буди слуге и слушкиње, ако их има, да подели посао да и сама нредњачи у раду и т. д. што иначе беше у свима неиросвећеним народима, као што сам то већ изнео у нрвом чланку Те предрасуде науми СоФија да обори. Она је ишла на укон свога брата Феодора и макар што је дотле био обичај, да ириликом царског погреба иде на исти само удовица царева и његов наследник. Но она је тражила још више него само слободу кретања. Кад не бе/не достојног мугаког ограика, да сузбије владу Наршнкиних, и да помаже интересе странке Милоелавских, она се реши да ће она то извести. Неогранично слободно и безобзирно уиуштала се у саеетовања и иреговоре са многим ученим људима, који су били наклоњени њиховој породици. Нидевши ови, да је она енергична духа, да има довољно клице за преврат државни, све еује већма храбрили, одушепљавали и на дело иаговарали. Песници Симеон Полоцки и Силвестар Медведјев нисали су јој славопоје, уздижући њен дар, њену сиособноет и иозваност, да она треба ни више ни мање него баш државну крму да узме у своје руке. Изнели су јој пред очи пример Пулхерије Византинке, која је дала руку храброме Марцијану, те управљала Византијом место свога немоћног брата Теодосија и водила успепше војне против непријатеља, на пример кнегиње Олге, енглеске краљиц-* Јелисавете и упоређивали су је чак и са кралшцом Семирамидом. IBeno име СоФија значи мудрост, и изрекоше, да је њој са именом и ствар дата

148

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр, 10