Женски свет

и Турке. И сам народ је жедно изгледао, да се отночне што против овпх злих суседа и непријатеља. Овај непријатан положај изазове СоФију и Галицина, да углаве прво мир са Пољацима. После дугих преговора од више седмица дана једваје на послетку овај мир углављен. Русија је платила 146.000 ру- баља, а Пољска се одрекла Кијева, на који је имала права, у смислу мира, којијепре овога био учињен. Уређење одношаја са овим моћним суседом (Пољаци тада још беху веома моћни под краљем својим Јаном Собјеским) толико је обрадовало СоФију, да је издала проглас на народ, пун задовољства и среће. Између осталога рекла је ту: „Слава врло угледне руске државе допире далеко, до крајних граница васељене. “ Опојена срећом и славом почела је од то доба уз браћу своју да се потписује „само д ержица.“ Али поред свега тога, што од Пољске није било сад опасности, и што је сам народ желео, да се освоји Крим и Татари да се прогнају из њега, ратови против Татара беху са свим без успеха. Руска војска ншла је у два маха противу њих, али први иут није дошла ни до границе, а други пут се зауставила на земљишту Перекоп. У оба случаја нездрава клима и непогоде и пожари у стенама ножурили су их на иовратак. Колико припада слава Софији и кнезу Галицину, да су и поред унутрашњих немира могли дати отпорне снаге и спољатнњим неиријателшма, толико терете ови неуспеси, који спадају у најмрачније енизоде руске. Нарочито терети Галицина, који беше вођа и он баш најмање поуздања имао, те се у оба случаја брзо иовратио са бојишта. Па ипак кад се ова војска по други пут вратила, СоФИЈа је наредила, те су свечано дочекани, ма да боја нису ни видели. Због свега овога овлада незадовол.ство у народу. Распиривали су га поглавито непријатељи софијини и галицинови. И стрелци иоченте бивати незадовољни. Понашање софијино беше им уочно. Оиа се свугде истицала уз браћу као права царица. Игала је као такова на водоосвећења на свечаности, на освећеп.е храмова

и др. У цркви Успенски Собор заузела је она, док су браћа на царевом месту седели царичин сто. Шта више, дала је са истога одстранити завесу, да је може свако видети. Ковала је и новце са својим ликом. Све то вређало је чуство руског народа, којије био навикнут, да женскиње нема никаква удела у јавном животу. А стрелце је отуђило од ње то, што их она није више пазила као у почетку, и што је дала стрељати неке расколнике. СоФија се осети у след тога несигурна у граду Москви. Она пребегне у добро утврђени манастир Св. Тројица и позове племиће да се дигну на оружје и да дођу к њој. Између оствлих дође и вођа стрелаца Чованскиј, којег СоФИЈа даде погубити заједно са сином му, који беху вође незадовољника. Иста судба постигла је и многе друге незадовољнике. То је она захтевала, када се патријарх изјаснио, да ће се заузетп за њу. После тога СоФија именује новог заповедника стрелцима, који јој беше безусловно одан, те је рачунала, да ће је он моћи заштитити од нападаја. Сад јој се чинило, да је опет обезбеђена од онасности, те се поврати у Москву. Цар Петар већ беше по добро нрирастао. Одмах у младости избише знаци његова велика духа и челичне воље. Већ као дете беше прави војник. Волео је да добује, волео је сабље, пугнке, у кратко већ за рана показа се, да ће још пре човечјег доба свог направити реда у држави. СоФија се, истина, називала „самодржицом“, али је уочила опасност, која јој од Петра прети. Није јој било друкчије сиаса, него да метне себи круну на главу. Али ко да јој помогне урадити? Договорила се са повим заиоведником стрелаца, да се дигне побуна, те да се пријатељи Петрови Лав Наригакин, Борис Галицин и други ноубијају, царица удовица зароби, а патријарх збаци. Она и њени саветници надаху се, да ће у тим немирима и Петар и мати му | бити ногубљени. Делили су међу стрелцима новаца, давали им нића, разносили су међу њима свакојаке гласове о опасностима, које прете Софији, али ипак стрелци осташе мирни. Онда СоФија побегне у „Дјевички“ манастир, бајаги, опасност је већ са свим

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 1