Женски свет

тална музика да прикажу песничке радње. У концертима се више ишло за тим, да се но строго хармониским правилима вежбају како компонисте тако иевачи у најразноврснијим мелодиским изналасцима па чак и у лукавим иретеривањима. Концерти су добили име од талијанске речи concertare (натецати се), јер се у њима више инструмената некако уиуштају у борбу. Узме се наиме какав главан мотив па га изводе више инструмената тако, да се сваки засенце чује но уједно га и остали прате. Крај колоратура и другога цифрања у концертним аријама наскоро би занемарена права песма; певало се само што је ванредно и вратоломно и наводили се слушаоци да тапшу несмисленим скоковима, каденцијама, прелазима или пасажама, у којих нема ни мисли ни осећаја. Осим Талијанаца Леона Леонарда, Александра Скарлатија, Перголеза, Николе Ничинија из Нануља и Франческа Гаснаринија из Млетака у XVII. су веку Немци довели музику до највишега стуиња савршенства. Хендел из Хале, који је живео и умро у Енглеској, Граун из Саксонске, оба славна са својих ораторија. Даље Севастијан Бах, музички директор у Лајпцигу, највећи мајстор на оргуљи и гласовиру. Његова четир сина достојно су заменили свог оца. За тим Глук, чије су опере прве иоказале све богатство инструменталие музике. Он је поправио рђави укус, који је био у клици; он је ослободио музику свих циФрарија и одвеоје натраг до просте природе; он није хтео слушаоце своје да задивљује, доста му је било да их занесе. Нарочито је изобразио велике неваче и певачице. За тим мајсторима дошла су три највећа музичара: Хајдн, Мозарт и Бетовен. 0 тој тројици вели естетичар Хофман ово: „Мозарт и Хајдн, творци садашње ипструменталне музике, први су нам показали уметност у пуном јој чару; а ко ихје ту са пуно љубави гледао и иродро у најунутрашњије им биће, јесте Бетовен. Инструменталне композиције све тројице предишу истим романтичним духом, који лежи у том, што се једнако чврсто схвати

особено биће уметности. Но карактер њихових композиција оназно се разликује. У Хајдновим композицијама влада израз детињске ведре душе. ГБегове нас симфоније одводе у непрегледне зелене гајеве, у веселу шарену тишму срећних људи. Момци и девојке нролазе крај нас играјући коло; весела деца иза дрвећа и ружина бокора бацају се несташно цвећем. Живот пун блаженства, као но пре нраотачкога греха, у вечитој младости; нема јада, нема бола, тек само слатка, сетна чежња за љубљеним ликом, који у даљини лебди у сјају вечерњег руменила, не приближује се, не нестаје, па док је он ту, не смркава се, јер је то вечерње руменило, од којега се засјали и брег и луг. Мозарт нас уводи у дубљине духовског света. Наилази страх па нас, али нас не мучи те само слутимо нешто. ЈБубав и сета звуче у дивним духовским гласовима, ноћ се разилази у светлу скрлетну сјају, али у неисказаној чежњи лутамо за ликовима, што, весело нас мамећи у своје коло, кроз облаке лете у вечитој игри по СФерама. Тако нам и Бетовенова инструментална музика отвара свет големога и неизмернога. Кроз глуху ноћ тога света продиру врели зраци те опажамо џиновске ликове, како горе доле лебде, све тешње и тешње нас онкољавају па нас иајзад униште; но то је бол бескрајње чежње, у којој свака радост дигавши се брзо кликтавим гласовима, нада и пропада и само у том болу, који љубав, наду, радост прождирући но не утамањујући хоће груди наше да растргне пуногласним сазвуком свију страсти, живимо даље и занесени смо виловњаци! Романтични је укус редак, још ређи је романтични таленат; с тога их има тако мало, који уму да захвате у ону лиру, чији звук отвара дивни свет ромагггичнога. Хајдн схваћа оно човечје у човјечјем животу романтично; стогаје он за већину схватљивији. Бетовенова музика подиже подуге страха, грозе, ужаса и бола те буди баш ону бескрајњу чежњу, која је биће романтике. С тога је он чисто романтичан компониста и можда је отуда, што му мање полази за руком вокална музика, која не припушта

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 5