Женски свет

година, коса му и брада већ се почиње прогрушавати; али пред матером је и саде крај свега тог ипак дете. По томе би га слободно могла и нрутом учити, кад не би свеудиљ тако ваљан и честит био ! Радуј се мајчице ! викну с прага . . . . међу тим је отресао зимњи огртач и рупцем обрисао влажне бркове пре ; него што би матер у руку пољубио. Срдиш се ; је ли, што сам тако задоцнио ? Али, кад би знала какове ти радосне гласе носим . . . ! Заиста? Но, казуј-дер, само брзо ! А пре свега ходи овамо поред пећи 7 да се огрејеш; видим ; да си озебао ! Не можеш ни помислити, где сам се толико задржао! . . . Код управитеља. Примили су моје парче ; Збиља? 0 ; сине ...! Лице у старице зажарило се од веселости и напред се нагла, као да ће тиме боље разумети. Ово је наравно велика срећа. Колико ли је година ; од како је чекају?! Од тада је писац оседео ; а и она је са свим ослабила. Много пута ; кад би се Аксентије вратио кући ; клонуо је на столицу и горко уздахнуо : Несу га прихватили! Ну и онда на скоро опет се побуди у њему старо расположење ; лати се рада ; понравља и допуњује рукопис ; или што сасма ново пише. То већ мајка не би умела тачно рећи, само га је мирно и иажљиво гледала, како је вредан, а на прстима је ходала но соби ; да га не буни. „Списател>“ је по кад-кад оставио ; бацио перо ; иа сео до ње и причао јој веселе догађаје. Она се томе тако слађано смејала ! После је приповедала у суседству ; поносито казујући ; да је од Аце чула. Све у опће ; што год је он говорио и чинио ; било је величанствено. Неизмерно волела је „несташка“ ; али то није пред њим у толикој мери показивала шта више ; кад год се трудила, да га и накара ; па и мало изгрди. Бадава ; углед се увек има одржати ; јер би дете иначе хтело ; да је паметније од матере ! Тако су они живовали већ пуних четрдесет година; толико је ; од како је стара удовом остала ; ну ипак се и онда по све одважно борила са свакидашњим потребама уздала се у Бога. Син јој се у детињству никад неје од куће удаљавао Мати га је најлепше неговала и васпитала и он је само њу на целом свету као тако добру жену познавао. То једино лице ; што

се на њега добротом и великом пријатношћу осмехивало; гледао је више пута у раној младости, где му лебди над боничком постељом, ио целу ноћ не спавајући ; колико ли је крати виђао те вредне руке у мучном посду, да би хлеба заслужиле! Године су пролазиле Ни онп сами нс знадоше: како ? Старица је радила ; Аксентије растао и учио ; па онда пискарати почео ; да би тиме и он што привредио ; отуда је књижевником ностао и то онако ; као што други н. пр. одветницима ; лекарима или чиновницима бивају. Не беше ванреднога дара и способности у њега ; али је добио службу као новинар и у дотичном уредништву спадао је међу писце средњега рода ; који сачињавају просте војнике у журналистици шаблонским стилом радећи ; они су као извесни клигаеји и теме; али опет не може се ништа без њих ! Наравно, да је ипак за то јадну платицу вукао ; откуда једва да је могао издржавати себе и матер ; а њој не би сад ни за цео свет дозволио ; да се послом терети. Имао је пријатеље ; који су га волели са доброте ; нежности и живахности. Он им се кад-кад и јадао. Покушај, да напишем какову глуму ! тако су га соколили. Данас је само иозоришно дело заиста од вредности ономе, ко би хтео и пробита уживати. бгледао је иеро и у томе. Врло је тешко ишло ; ну помишљао је на мајку ; коју би његов успех веома обрадовао и којој би старе дане краснима ; угодним и слободним од сваке бриге да учини ; —за тим је неодољиво тежио. Комад му одбацили. Опет за то неје клонуо. Састављао је и дал>е ; полагано и мучно; али увек у нади! Аксентије Нетковић не спада међу т. з. „дивље ђеније“. Не носи дуге власи ; а задовољан је са светом ; не криви оцењиваче ; што су га с разлогом одбили ; па не вели да само од оних иримају ; који доцније могу њима за критичаре одређени бити и успехе других не приписује протекцији. Знао је ; да му делати ваља ; ако би што да постигне и радио је расположено и весело. Другу женску ван своје матере готово да није ни познавао. По кад-када истина ; падало му на памет ; да би се требало женити, ну тргао се и од саме помисли, да би се тад можда од нане оделити морао; или зар да такову љубу до_

Бр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

157