Женски свет

служе; религиозни дух и љубав према раду. Васпитајмо нашу женску децу религиозно! Религија је чувар морала, најглавнији Фактор унутрашње образованости, религија је извор племенитих осећаја. Уливајмо у нашу женску децу љубав на рад! Рад спасава развијајућу душу женске од разних маштанија, романтичних тежња, од тужне сентименталности; рад весели срце, рад осигурава самоодржање женске. Али религиозно уверење и љубав на рад само ће тако постати својство женске, ако је то још од малена уливано у њу, ако су је к томе још од малена привикавали. Оно девојче, које је поред побожних родитеља однеговано, остаће кроз цео живот свој побожно; оно девојче, којем је још од малена уливана љубав на рад, кроз цео век свој ће одржати то својство. Дакле детиње доба је то време, када се ова својства развијати дају! Под побожношћу разумем не вероисповедну Фанатичност, него веровање у једно више биће, принцип хришћанског морала, добродетељ човекољубивости и развијање оне свести, да је пред Богом само тако мио живот наш, ако ова начела и одржимо. Али дете то све неће из спољашње науке (катихизиса) научитп, него очигледно из примера родитеља, а особито матера. Ако дакле децу нашу желимо религиозно васпитати, будимо прво ми побожни. Примери родитеља чуда могу чинити у овом погледу, јер се неприметно даде усадити онај осећај, који ако га човек нема, с нравом може се назвати најнесретнијим створом; јер страх Господњи је једини извор, са ког нејаки, за време опасности, срчаноет црпе, он штити сретног од разузданости, бедног од очајања; богобојажљивост ствара ону сугласност, која треба између спољашње природе и човечје унутрашњости да постоји. Најважнији уплив на развијање и на правац душевних сила млађанога нараштаја има мати. Јер једино њено бистро око може провидети, по упуству нежне љубави и инстинктивних осећаја, у срце детиње. Будући је то кључ целе ствари, зато је у првом реду она позвана, да посматра ду-

шевни живот свог детета; да у детету опажајућим склоностима и тежњама онај правац даде, којим ће исте, непрестаним неговањем и подупирањем мудрим и добрим саветима, временом чврстим уверењем постати, те поуздани чувар детињ бити на трновитом путу живота. Матере имају већ од природе дар васпитатељски. Најпоузданије средство им је: љубав. Љубав поузданије предводи матере при васпитању од сваке теорије, љубав надмашује сваку практику; с њоме се неможе такмачити и најбогатије знање педагошко. Сам Базедов, велики филозоф и педагог, који не само да је много писао и размишљао о васпитању деце, него је и нов дух покренуо у уметности васпитања, искрено признаје, да не би знао и смео своју кћер васпитати. Матере! Васпитајте своју децу по инспирацији материнске љубави, не обзирући се на теорију, на владајуће системе васпитања, на једностраност и обичаје; јер само у том случају ћете знати евоју задаћу добро отпочети, удесно продужити и спасоносно завршити. Све ово ћете само тада постићи, ако будете са својом кћерју непристрасно и отресито поступали и ако се не дате занети дивљим изданцима величанственог осећаја материнске љубави, која из заслепљености губи из вида свако више гледиште. Али на жалост примећујемо, да мало таквих матера има, које би разумно слушале глас срца при васиитању своје кћери. Већина даде се занети поплавом својих осећаја, те своју кћер и физично, а често и морално упропасте. За то да не би љубав материна у претерану нежност прешла и тим шкодљива постала, нужно је да у породици буде безусловна покорност. Ту већ и отац, као глава породице, може дати повремено правац и потпомагати матер, али зато главна улога васпитања припада брижљивој матери. „Каква мајка, така ћерка“ умесно вели наша народна пословица. У наклоностима и жељама кћериним видимо душевну слику материну. Међу матером и кћерју постоји сасма други одношај, него међу оцем и сином. Син не може бити под непрестаним надзором очевим, он се

162

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11.