Женски свет

имати права на то, да буду расејани, због њиховог дубоког размишљања у иснити вању истине. Али да млад човек не по

I клања друштву нажње, то не сме бити, и тај ће на брзо осетити посљедице своје I непажње. (Наставиће се.)

МОЈА ТАЈНА.

Ноћ је била тако ведра, Звјезде мале сјају јасно; А далеко у градини Славуј ијева тако красно. Ноћ је била тако ведра, А и ја сам вес’о био, Љубичици једној казах Тајну, што сам тол’ко крио Љубичица издајница Каза тајну бјелој лали, А лала се избрбљала Кад јој дође лентир мали.

Лептир летну ружи шарној Љубећи је све јој рече, И ружица несташница Каза слављу друго вече. А славујак вјетрогоња Туђе тајне не зна крити, 0 љубави мојој жаркој Већ је ноч’о пјесме вити. Па сад не см’јем отворено Погледати у никога, Видим добро, да свак знаде Свету тајну срца мога ... Свет

МИЛОСРЂЕ.

I. Видјела сам буру бјеснити кроз густу, величанствену шуму. Страховита слика! Црна крила вјетрова лупаху о древно дрвеће бијесно, бучно, накосно. .. Лишће летијаше у дивљем вртлогу, а гране јецаху и пуцаху под ударцима јаке несмиљене буре. . . Муње, громови све се то *иатјецало, ко ће да начини више галаме, више страхоте; да нохара више љепота при родних. Са потрганим лишћем нане са дрвета, па баш пред моје ноге мало голишаво птиче. . . Бијесна олуја бацила га је из топлог гњиздашца на тврду земљу. Мала главица са црним очима гледаше час нрије још весело из мекане постељице у лијепи свијет. Подигох са земље то мало голишаво птиче . . . Дробно тијело дрхташе од зиме, од бола, Под вратом опазим модрицу како је тешко нало. Малу главицу објеси итиче кб већ са свијем изнемогло. . . Наберем маховине и начиним ситну постељицу и ту положим мало богче. Ох како дрхташе како тешко умираше!

На дну црних очију опазих пошљедњу тешку борбу живота ča смрћу. . . . Још мало и птичица издаеу.. . . То је дакле смрт ? То? Та мртва птичица говораше ми рјечит говор о великим тајнама смрти и о окрутном закону живота. Колико их заиста има, Koje оркан живота у најљеншем цвијету младости овако баци са висине вајслађих нада у нрерани хладни гроб! . . 11. „Тисуће их страда, док богаташ о томе и не слути? Тисуће!.,..“ Та је мисао потресла и гроФа Толстоја, кога зову чудаком овога вијека. . . Млади гроФ, лијеп младић шеташе јед ном у досадној небриги кроз бучне улице Париза. Око њега богатство, раскош, сласти и ласти, сјај и љепота, а под њиме у мрачном подруму зачује изненада очајан плач. Полети доље и опази слику ужасне, грозне биједе. У влажној, смрадној рупи лежаше на слами на пола гола жена грлећи мртво чедо. Од глади је умрло. Богати гроФ стајаше запањен, а јадна жена му рече: „Умрло је од глади. Ишла сам нросиги, па ме затворише у тамницу, кад

68

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5.