Женски свет

и оне околине. Из Новог Сада је такођер било доста света. Матица Српска, и српска велика гимназија новосадска биле су изаеланством заступљене. На опелу је чинодејствовао виеоконреосвећени владика вршачки г. Гаврило, а појала су српска певачка друштва из Темишвара и Вршца. У име Матице Српске и гимназијског па* троната опростио се са великим нокојником г. А. Хаџић председник Матице, а у име српске велике гимназије новосадске г. проФ. Милан А. Јовановић. Обојица су у топлим и бираним речима оцртали жалост српског народа, коме је смрт тако великог добротвора уграбила. „Што ће од сада да се богодана наука предаје у достојној згради снабдевеној свачим, што јој треба. Твоја је заслуга, велики покојаиче наш! Што је скоро малаксали Србин пренуо и нову снагу добио, да истраје и да се одржи: Твоја је заслуга велики покојниче, јер си показао сјајиим даровима својим, да српски народ има још великих синова својих. Што ће

српска омладина, то уздање наше, од сада да хита у већем и већем броју у одлични тај храм просвете и да се иуни и снабдева свим оним, што човека честитим, виђеним и ваљаним чини: Твоја је заслуга велики покојниче наш! Што ће народ наш, што мила нам домовина добијати све више и више трезвених родољубивих и домољубивих грађана, којима ће добро и срећа народна и домовине највећа брига бити: Твоја је заслуга неумрли добротворе наш!“ Тако је ири опелу оцртао велике заслуге покојникове проФ. г. Милан А, Јовановић. И покојнвк овај велики не дочека, да својим очима види плод свога великог дела! Захвално потомство ће му очувати вечити спомен и угледаће се на дела евојих великих људи. Нека је великом ноцојвику вечита слава, и сада и до века! Слава Барону Милошу Бајићу !

ПРАШТАЊЕ И ПРАШТАЊЕ.

I. Сеја ми је ружу дала, Сама ју је узабрала : Да се сећам у туђини Своје сеје у даљини. Сеја ми је ружу дала, Па се слатко заплакала, Око врата ми се свила И топло ме изљубила. Схватио сам тугу њену, Те се сретан тек осмену’: „Немој плакат’, мила Дејо! „Доће братац опет, сејо!“

11. Дође опет клето време, Да оставим завичај, Па се с ббном сешом праштам, Полазећи у туђ крај. Дон’о сам јој киту цвећа , Што га даде лепи мај, Нек се мало развесели, Нек је часом мине вај. v; Ни гледала цвеће није, Веће мојих суза сјај, Па се горко насмешила Ал ; је страшан осмех тај!!

Гавра В. Гојковић.

ПРЕДЛОГ ЈЕДНЕ ГОСПОЂЕ.

Од заступнице председнице суботичке добротворне задруге Српкиња поштоване госпође Емилије Мучалке добили смо писмо, које је за прошли број истина доцне стигло , па му садржину нисмо могли

изнети у прошлом броју, кад би још савременије било, али га за то износимо сад кад можемо, нека о њему размисле чланице наших добротворних задруга. Ина другом месту у овом листу где је изнесен

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ.

133