Женски свет

хуљивије ал њему повољније ћуди ето захрђа јој од разочарања, зловоље и неправде перо у руци а душу свлада болни нехај којиму гроб лијеже будни јој таленат, А каква је срећа жене на позорници све добро што јој ту лежи јест у том, што може да личилом сакрије боре, што су удубиле сузе и уздисаји њезине среће у блиједо јој лице. Па неодсуђујте ме, што се привидно мрачњачким појмовима старе средновјечне културе набацујем, јер није ни мој идол жене у тој доби, не браним ја жени углађена пута к просвјети, к знању и умјећу, та и сама сам сретна као птица, што се на сунцу просвјете гријала, па ма да сам често опржила крила а оно ме вазда нова жеља к сунцу вуче, јер без сунца ни живота није —* „а сунцу је мило срце смјело.“ Ваља жени поћи красним перивојем, благосиљати ново сувце што јој на обзору сину и разагна мрачњачке предсуде доба умнога ропства њезина! Ваља, да јој око упија чудеса божија, красоту природе, душа да јој обухваћа васиони свијет, руке, да јој се за млада увију раду, па не само да широм свијета сипље зраке свога обогаћеног ума ради части и славе, већ да сгрће те сјајне искре у крило своје, да њима потпаљује домаћу срећу свог огњишта, из кога ће оне синути у сто трака трајније и сталније, гријати домаћу кућу сретну обитељ, а сретна обитељ темељ је државе, уздање рода и племена, чуварица вјере и њезине народне светиње.

Окончаће се моја туга тиха! * Пашће прамен магле са св’јетле висине, Па ће небеским сјајем да засија И изнад мене нечујно да мине 5 И мутном оку застре данак плави, Сребрне р’јеке, језера и горе Свети задњи часак да ми тихо јави И с мрачног чела да растјера боре.

Ето у мене идеје о еманципација жена, да умом узвишеном свјесношћу проникне главну и најсветију дужносг своју да пригрли тешку и заносну задаћу „кућити кућу“ и „узгајати нараштај.“ Своме знању и својој вјештини да живота даје у околини у којој се креће и коју је дужна усрећити. Тој светој задаћи да дорасте умом и срцем, да небуде пука макина, што се монотоно од јутра до мрака креће или можда у безбрижној безпоелици мјери дуљину хипова, или нервозном трзавицом иекаљује на другима своју досаду. Рад је услов здравља и лијек многој модерној бољетици, а вриједна кућаница сунце свога дома. Тешко кући коју дружина кући, а декоратери ките; јер у њој се војно зноји, кад неможе рачуна да наплати а у том дјелу пада дио одговорности на жену горњег напоменутог питања зашто се данас јаки род плаши дом си задомити и у дому домаћицу наћи! Жени је кућа рај, душа њена огледало тога раја, њезине вјеште ручице, умјетнице рајскога уреса. Марљивошћу пчелице скуњљаће плод знања и умјећа у своју кошницу, а устрајношћу ситнога мравка свлада ће све потешкоће, штојој судбина, која никому без облачка није, намиче. Па то је красна замисао и Ваша, мили женски зборе, само напријед, Бог благословио Вашу замисао, на срећу је рода, а на Вас ће падати цвијет и плод вашег мара, благослов вашег нараштаја.

Тек као зв*језда са мрачног запада У позно вече што засв’јетли ти’о, И надамном ће да се јави тада Твој дух суморни и твој призрак мио Да блеђаним сјајем изнад мене сијне У вече мог жића, сред туге и таме, И да за нав’Јек тек онда умине, Луч вечитог дана кад засија на ме.

Јован А. Дучић.

178

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 12.