Женски свет

46 ЖЕНСКИ СВЕТ.

мојој глави беше способно да мисли, све што у том тренутку називах душом својом, као да се бојаше самога себе, као да само себи не беше довољно, зажеле да види мога оца.....

Дрхћућом руком отворих лагано и опрезно врата од очеве собе, ина претима униђох у њу. Месечеви зраци раскошно осветљаваку спава ћево лице мога оца, на чијим цртама, и ако у сну, почиваше неки неизмерни бол. Ништа величанственије, ништа светије не видех још у животу од овога лица осењена крилом тихога сна, преливена тугом и болом, — од ових власи оседелих у поштењу. Клекох поред постеље па га помно посматрах....

Боже! сутра би те драге руке чупале оне седе власи, а ко зна да ли би ово благо чело преживило жиг срамоте, што би га рођена му

ћерка на њ утиснула!... Душа ми се следи од те мисли!... — Оче! — јаукнух, и падох онесвешћена.

Кад дођох себи обретох се седећи на дивану поред мога оца, главом прислоњеном на његово раме... Погледах бојажљиво у лице очево; ни. кад не видех на њему толико поражености!...

— Шта је%... Шта је билог... питао је он тешко дишући... Сневао сам да сам те из. губио, о, колико сам у сну препатио!... после сам те нашао, али ти као ниси више моје дете!

-— Ниси сневао, оче! — завапих јецајући; — било је близу да ме изгубиш, јер ја више не бих била достојна да се назовем ћерком

твојом!... По прочитању оног злехудог писма отац ми важним гласом говораше: — Нисам мислио да

ће тако озбиљан вид узети младалачка занешеност, коју сам од неког времена на теби опазио, ма да неумитно пребацујем себи што нисам одлучније наспрам тога поступао; пребацујем својој родитељској љубави, управо слабости, која се бојаше немилих сцена, твојих уздаха и твојих суза!... Но синоћ легох са намером да те позовем преда се, а да ти строго забраним свако општење са Лудвигом... О, само кај вије доцне било! — .. И ту отац исприча, како је синоћ отишао у гостиону, иу једној соби зачуо велику грају која јасно казиваше да се ту необуздана младеж весели. Не марећи за такову врсту весеља, остаде ону побочној соби сам. Весеље се све бурније настављаше; чаше и боце летеше, а под њиховим ударцима прштаху плоче скупоцених огледала. — Зашто то радиш 2 — упита свакако најтрезнији међу њима необузданог веселника. — Сутра кад ти се поднесе рачун не ћеш се баш, брате, веселити !|-—

— Ове ће то намирити џеп старог Милутиновића! — одговори раскалашно један глас по коме отац познаде Лудвига..

— Од куда баш он упита пређашњи.

— Вато јер је његова кћи најлепша госпођица у вароши, а мени ћете, држим, сви без поговора уступити првенство међу момцима. —

— Ха, ха; насмеја се први, — ваљда 6

Бр. '8.

тога што си оне силне хиљаде дуга наклепао на врат твоме оцу, и што је изјавио да ће те се одрећи, ако тако и даље устераш! —

И сад настаде ужасна халабука. Неки су татишали, неки се дивље смејали, а један је простачки грдио.

— И ја се, — заврши отац, — удалим неопажено из гостионе, смушен и са гнушањем у срцу, што се моја кћи спомену при таком призору, у такој прилици. — Ту отац одахне па ми погледа право у очи да види какав је утисак произвело на ме његово причање. Ја разумедох очев поглед. М не сачекав да ме што упита, одговорих свечано: Ја сам излечена, оче, и ја сад само Богу благодарим што нисам ради њега обешчастила име твоје!....

Великим немиром опазих, да се мој отац осећа врло малаксао, да му је лице неприродно бледо, и да руком снажно притискује леву страну груди. Огорченост услед јучерашњег догађаја у гостиони, узбуђеност услед ноћашњег призора, најзад и телесни напор када ме онесвеслу подиже и на рукама однесе до дивана, све то погорша његову срчану бољу од које дуже времена пати тако, да га и у постељу свали. Вешт лекар одабираше из ризнице своје спреме и знања што најбоље могаше да сузбије болест, моје се цело биће претвори у негу и пажњу наспрам драгог бовика али узаман... У очајању стајах поред његове постеље и крај великог усиљавања не могох задржати сузе.

— Што плачењ 2 — упита ме изнемогло отац.

— Оче, како ми тешко пада признање, да си свега овога достао ради мене: — Отац ме погледа бескрајно нежво.

—_ Али ће ме твоја нега и оздравити! —...

Но болест као да се не хте умилостивити мојим сузама.

Једном кад му одвећ зло беше дозове ме себи и испрекидано рече:

— Драга ћери моја! Мени је врло тешко. надати се можемо свачему. Ти си ми истина, оном приликом рекла да си излечена од заноса, и да више не ћеш на њ мислити, али ја то женско; у твојим годинама не могу веровати, Кад мене једном не буде, можда ће он опет покушати да твоју наклоност задобије, а занос као и болест, осетљивији је кад се поврати....

Но да ти предетавим колико то није моја воља, ево ти велим, да ћу, ако ми стање дуже овако устраје сав иметак завештати на добротворне сврхе, а теби ћу оставити своту таман толику, с којом можеш бити сигурна, да те тај недостојник не ће узети из љубави! —

— Оздрави ти само, оче, ох оздрави!.... Ми ћемо отићи нашој тетци, ја ћу код ње остати;... ја хоћу да живим даље од овога места у коме сам ти толике јаде нанела: — ....

То ми је говорио језик. Моје срце, моја, воља, моја се душа излавала у тим речима, отац ми је морао веровати!....

поља а _—.