Женски свет

158

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 10.

— Она стара жена што ме је амо довела. — Госпођа се на ново замисли.

— А јесте ли увек живели у том месту, одакле си овамо дошла 2 ;

— Не, госпођо, мати ми је говорила да смо живели у Брину где сам се и родила. :

____ То је оно главно што сам хтела знати, помисли гђа Соија. __А како ти је име мала7 — Софија, госпођо. — Софија! Понови гђа.

— Јесте госпођо, одговори девојче и погледа је бојажљиво, па онда настави. -— Тако се зове моје матере мати, 0 којој ми је моја мати говорила. . : |

— Аније ти казала где станује њена, мати и како јој је презиме

_ Говпођо, ја не знам, смем ли... промуца уздрхталим гласом.

_— Небој се дете моје, говори слободно.

· — Док је здрава била није ми никада говорила, али кад хтеде умрети, дозва ме к себи па рече: „кад умрем отиди гђи Софији Добрићки у Бо... твојој старој мајци, коју сам ја смртно увредила, моли је да тебе прими а мени да опрости. — За тим се мала плачући спусти на колена пред гђу ОсФију која ју прихвати и загрли. Дуго су обе ћутале и плакале, па најпосле рече госпођа Софија врло ганутим гласом:

__ Ти ћеш остати код мене, твоје старе мајке, а ја ћу опростити твојој несретној матери ако ме ти будеш елушала. Сирото девојче није имало ни доста речи да јој захвали, ни пољубаца, да јој изљуби руке.

ж » »

Гђа Софија и сувише је тога дана претрпела, све тужне успомене искочише јој пред очи и кад се у вече повуче у своју собу, није дуго могла заспати. Прешла је у мислима сву своју прошлост. Сети се прво оног сретног времена кад је познала свога љубљеног мужа и кад се удала за њ! Па опда како су сретни били кад им Бог поклони ћерку, како су обожавали то мало створење, како су мазили своју Славку, вису допустили ни мува да падне на њу, а особито кад видеше да ће им она по свој придици остати јединица. Тако је та лепа срећа трајала десет година. Наједанпут се све промени, муж јој се разболи и умре, а она јадна остаде са својом ћерком неутешна. Сву своју љубав

пренесе сад на своје мило дете. О како ју је чувала, како ју је неговала, сву своју утеху налазила је једино у њој, бринула сео њеном образовању, трудила се да јој да што боље домаће васпитање, једном речи хтеде начинити од ње узор девојку, понос и дику своју. Па шта би2 Несретница загледа се у свога учитеља Хенера који јој предаваше часове на гласовиру, био је уметник у музици, али је имао све мо гуће пороке, од којих се из почетка и сама гнушала, па наједанпут нестаде је с њиме. Зададе својој јадној мајци најжешћи ударац, остављајући јој срамоту и очајање.

Још се и сада сећа како јој је једно вече нешто позлило, како је кћи над њоме лебдила, док јој најпосле мајка не рече: „иди дете моје, иди лези, мене ће Ката дворити ако ми што устреба“. И она пољуби своју мајку без узбуђења и одеу своју собу, а каду јутру мајка устаде, још слаба од јучерашње јаке главобоље и пође у собу своје миле кћери да је види. Какав ужас! Не нађе је у кревету који беше недирнут. Посрћући хтеде се вратити У своју собу, хтеде викати Кату, наједанпут опази неко писмо на столу, брзо га отвори, прочита и сруши се на земљу колика је дуга. Бог зна докле би тако лежала да ве наиђе Ката, која је пошла да пробуди Славку. И како се јадна жена поплаши кад виде своју господарицу на земљи обнесвеслу.

Кад дође јадна мајка к себи, прочита још једном писмо Славкино, у којем својој матери признаје да без Хенера, свога учитеља, не може живети а уверена је да јој мати не би никада допустила да за њега пође, то је она отишла са својим драганом, 6 којим ће се одма и венчати далеко ван своје отачбине. То њено мило и једино дете, једним махом раздера срце својој несретној мајци, уби јој душу, част и сву ра дост. њену. Јадница је била ван себе од очајања.

Сутра дан кад је Ката погледала своју господарицу, није ју могла познати тако се променула, коса јој сва оседила, а у лицу била је блеђа и од саме смрти, ипак је устала из постеље и рекла Кати да све спреми што треба за пут. Кад беше све готово хтеде још узети новаца јер ће јој на путу доста требати. Но како се изненади кад отвори орман и нађе своју кутију обијеву, а из ње новци до последње паре покрадени. Тако исто не нађе ни свој екупоцени накит. Све је то однела њена несретна кћи. Према свему томе оста ипак ладна и равно-