Женски свет

148 ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 10.

душе с Богом разговарају. Жива црква то је народ; јер Христос Спаситељ рекао је:

„Гаје су два или три сабрани у име моје, ја сам међу њима“.

Са овијем је Христос много казао. Његове су ријечи узвишене и најсветије, оне нам јасно, бистро и чисто показују, да без народа не може бити црква.

Џа, нека се диже ко год хоће, нека умствује и збори ко год шта жели, нека се многи поводи и виче против народне цркве, не може успјети, — пасти ће, као што је пала свака сила и самовоља!

Народ наш не ће се никада одрећи цркве своје, нити ће црква православна одрећи се своје дјеце, свога народа...

Као што је тијесно скопчана црква и народ, тако је и српско свештенство скопчано с народом и народ са свештенством; свештенство је из народа поникло, једно без другога не може бити.

За вријеме борбе и ратовања српски свештеник с крстом часнијем ишао јеу редовима бораца, и храбрио је народ да не клоне, да се славно бори, за своје свете идеале.. >

Многи је Србин у највећим мукама везело издисао на коцу и конопцу, јер је видио са собом праве народне вође, народне свештенике, како се нераздвојно боре заједно са својим народом. . Ох, селе драга, да ли од овога може и шта часније и светије бити, него кад свештенство и народ, народ п свештенство уједињени бране своје светиње !2 Е

На збору, на договору и на сваком саставку варод и свештенство договор су чинили братски, хришћански како Бог заповиједа. Народно свештенство без народа вишта није чинило, нити је српски народ без свога свештенства што започињао. Сваки прави посао са свештенством је почињао; али свештенство народно ни за живу главу није се свога народа одрицало, него је једно е другим кроз све муке и биједе ишло руку под руку, — једно се с другим савјетовало, једно другоме помагало... И, да није било овога схлада, овога братскога јединства, не би се данче знало

за наше народно име, не би имао ко до данас сачувати нам наше највеће светиње цркву пи српеку школу.

Народна црква примала је у своју средину свој биједни народ; народно свештенство светим Еванђелским истинама уљевало је у народну душу свагу и пожртвовање, те је сваким паном бивало све више и више јунака и мученика...

Хвала вам српске мајке, које сте умјеле одгојиши _онакњ народ цч онако народно свештенство ! |

За вријеме робовања да није било свештенство с народом пи народ са свеш“ тенством, зар се не би поклонила азијатској најезди вазда слободна звијезда српска Црна Гора; зар је не би душманин прегазио пи погазио 22 |

Зар би било данас слободне Краљевине Србије да нијесу народни свештеници с народом ишли у ватру и у воду“

— Не, ништа не би било од српског народа! За Српетво се ве би више знало .. Али, нас је вјера спасла, вјера православна; али, нас је слога спасла — сложан народ и сложно свештенство.

Још је теже за спас наше народне цркве, Српства и народног свештенства, јер смо раскомадани на више дјелова, под више држава; још мучније пам се борити за своје идеале и бранити своје, јер на сваки крај зинуле су на наш народ разне римске и језуитске пропаганде, да нас прождеру, да нам стану на пут ширењу наше народне просвјете — у духу српском, у духу светом православном. Ту ее не жали ништа од стране наших противника, а да наш народ ослабе,. На вјеру нам насрћу, име нам газе и иду за тим да одвоје свештенство од народа и народ од свештенства !

(ве се чина и употребљава, нека је међу нама збрка и вјечито трвење. Свак да може радити шта хоће и шта жели, а (Српство нек је у мраку, нек ослаби у православљу да га је лакше оборити да га нема.

Но ко год на то иде превариће се у рачуну, освједочиће се, да Српство није ничија пошалица, па да се с њиме може шалити ко год хоће. Јок вала!

Данас освићу зраци ХХ. вијека, када