Женски свет

Л ИСТАК.

Пуница.

У кавани „Империјалу" седео је сам за столом адвокат ЈВубић. По свему се видело да је иешто зловољан, нерасположен. Пред њим беше шоља црне каве недирнута већ хладна, неколико новина лежаху на столу и на столицама ? али њему не беше до читања. „Добар дан Светозаре!“ рече неки старији мушки, лупивиш га ио ра.мсну. „Што си ти данас тако нерасположен'? Да се нису већ навукли облаци на твоје брачно небо? Чисто не верујем да то може бити ; јер само човек који је потпуно срећан може да заборави тако сасвим иа своје иријатеље и да два пуна месеца не да јава ни гласа од себе. За цело време од кад си со оженио нисам те ни једаред видео ; као да си у море утонуо! Тако и треба, уживај драги пријатељу, своју срећу! Оженио си се најлепшом и најбогатијом девојком у целој околини: веруј ми, да ти цела варош завиди, а и теби ваљда није криво, hito ти је жена донела тако леп мираз?“ Адвокат се насмеши задовољно. „А ко би се j'oui данас срдио кад му жена донесе леп мираз! Но није ни сва срећа у новцу. Ја бих био нотпуно ерећан, али. . . . »Али ? . . . ионови др. Андрић варошки физикус. „Та ми речица казује. да твоја срећа није чиста, да је нешто сенчи. Реци ми ; шта значи то „али?“ „Ништа ; ништа !“ одману адвокат. „Е; мој драги пријатељу сад ми се не ћеш тако олако извући, ко каже „а“ мора рећи и „б“. Не тражим да ми ее исповедаш, али као твој стари и најбољи пријатељ, који сам увек уживао твоје иоверење ; тражим ; да ми кажеш ; шта ти је ? „Ништа ; ништа! ‘ Викне Љубић зловољно. „Ето видиш Љубо ; ја бих био саевим срећањ, да иије пунице. „Дакле пуница је црна сенка на твојој срећи? Та ти си ми још као младожења причао увек да, је твоја нуница дивна жена!“ „То и јесте! Ја је ценим, уважавам као узор жену и матер“. „Сад те ни толико не разумем ; драги иријатељу!“ „Разумећеш док чујеш све. Моја жена је прави анђео. Што је више упознајем ; све је

Приповетка Данице Чакловићке.

већма волим и поштујсм“ ; настави Љубић. „Нуница ми је такођер добра, попустљива, мирољубива; пуна иажње и пожртвовања ; чини ми све и сва али . . . Ух 7 човсче, опет то татално „али“ ; па говори већ једаред шта је с тим „али“. „Стрпи се мало, не да се то казати у дветри речи. Моја ме нуница воли и нази као своје рођено дете. Мз јутра јој је ирва брига да ми спреми добар доручак, за ручак и всчеру готови увек она јела, што ја радо једем и то тако добро, да све прсте лижеш • једном речју толико ми угађа, толико ме мази као какво дете“. „Та то је узор иуиице, какве се ретко налазе! И ти несретниче смеш још да сс јадаш. да би био срећан кад не би било пунице. ЈеСи л’ чуо Светозарс, ти си неки незахвалник. Таквој иуници треба да нанишеш најленшу оду а не да се жалиш на њу. Она те обасипа толи Ком пажњом . . . „То је баш оно зло“ ; нрекиде га Љубић; она ме том својом нретераном пажњом горе мучи него каквом ч ортуром! Или зар то нису муке, кад је непрестано око нае ; пе оставља нас никад саме; не могу своју жену да загрлим ini да пољубим кад хоћу! “ „Наравно да је то велико вдо“ ; насмеја се Андрић. „А што је најгоре она у њеној претераној л.убави и ие слутн, колико ме мучи. Моја жева је јединица иа је навикла из малена да је увек уз матер. оне се нису никад ни за часак раздвајале. Радовао сам се као мало дете на путовање no'e.ie сватова ; али кад ми да ће и њена мати с нама поћи ; одустао сам од путовања. „Урадио си врло иаметно! рече доктор. „Реци' ми ; молпм те ио дугаи ; зар немам право што сам зловољан и што роптам на своју судбину? Није доста што сам морао напустити путовање, где се хтедох науживати свега лепога са својом женицом, иего не могу да уживам слободно и мирно медене недеље као други срећнији л>уди. а то све с тога, што моја жеиа не може да се растане од матере ; а мати од свог детета. Веруј ми, да ми се често чини. да нисам муж евоје жене ни господар у кући.

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ