Женски свет

Не иотраја дуго а доктор заилете пуницу у неку аанимљиву расправу. Светозар пливаше у среКи и добаци своме пријатељу благодаран поглед. После једно по сахата устане Светозар нолако и оде у салон: кад се Мари учини да је дуго остао 7 оде она да га потражи и за чудо, мора да га је дуго тражила, јер је прошло два еахата кад су се обоје весели у емеју и шали натраг вратили. Свстозар беше пресрећан али ипак баци брижаи поглед на пуницу. Но за дивно чудо, она не рече ништа, шта више њему се учиникао да није ни приметила њихово одсуство. „Господин доктор забављао ме је веома пријатно", рече она весело. „То сам у напред знао, иначе те не бисмо тако дуго саму с њиме оставили. Уме он да је врло љубазан кад хоће и ако је закован женомрзац; он се заверио да се не ће никад женити“. Он приђе доктору и етиене му топло руку, тада донесе још једну боцу вина, да је испију у здравље његова избавитеља. Кад се доктор праштао позове га гђа Станићка да им што скорије опет дође. „Докторе, мораш нам сутра опет доћи“, упаде Светозар, не сачекавши докторов одговор. „Сви смо се забав.валн тако добро, да нам мораш жртву принети. „Дај Боже, да ми не иадне никад ни једна жртва теже. а ову је већ лако принети, ировести вече у пријатну друштву, уз добру цигару и чашицу руменике“; рече докторсмејући се. „Доћићу и сутра и прекосутра и сваки дан док вам не постанем досадан па ме отерате“. Љубић га исирати до капије. „Е Љубо, баш ти хвала, чисто бих те пољубио! Је ли да је моја нуница занимљива жена?“ „Још како“, рече доктор насмехнувши се задовол.но. Доктор је долазио свако вече по жељи свога при]‘атеља, и забављао се веома добро са пуницом, док су се Мара и Светозар онет сами па свој рачун забав.љали. Тако је у општем задовољетву прошла и зима. Једног дана уђе доктор у канцеларију свог пријатеља адвоката Љубића. „Добро дошао мој избавмтељу!“ викие Љубић радосно пруживши му обадве руке у поздрав., „Баш је лепо од тебе што си догаао. Управо сам требао ја тебе нотражити да ти се захвалим на пријатељству. Да знатџ како сам срећан! Реци ми човече какве си чини употребио те си

моју пуницу сасвим преобразио. Сад нас она оставља не само у вече саме, него и нреко дан. Проводи читаве сахате сама у својој соби, шта више често седа за гласовир па свира по читав сахат, а iipe је не могосмо намолити да одсвира само један комад, ма да је изврсна свирачица. Чисто сам се скаменио од чуда кад нам рече, да не ће ићи с нама на забаву у суботу. Чујеш, докторе ти си нрави мађионичар! “ Доктор се насмеши лукаво. „Мило ми је што си тако задовољан са мном и што те видим срећна и задовољна. Знаш, да ћеш се јоти већма обрадовати кад чујеш, да твоја иуница хоће да се одсели од вас, да вас остави саме са вашом срећом“. „Е, докторе, то би било дивно“, викне Љубић, „али ја не верујем у ту могућност. Куда хоће да се сели ?“ „К мени“. „К теби? Шта булазниш којешта !“ „Не булазним ја којешта, драги пријатељу, него је тако као што ти кажем. Твоја пуница се удаје за мене, па је сасвим природно, да ће као моја жена код мене становати V Љубић устукне натраг и гледаше запењен свог пријател.а, , „Ти сс само шалиш“, рече. „Не шалим се, части ми. Ти си ми описао твоју пуницу као красну жену, аја сам имао придике целе зи.ме да упознам све н.енс врлинс и да ј е научим ценити и ноштовати; а да бих своју пријатељску мисију извргаио потпуно запитао сам је, да л’ би пошла за ме. Она речс да хоће, дакле ми можеш честитати као твомс будућем тасту“. „Не, не, то не може, то не сме бити!“ викпе Љубић узбуђено. „Ја не увиђам зашто не?“ „Не може бити никако“, нонови Љубић нс могавши да савлада своју узрујаност. „Не може бити упитањује имање мојажена је сад једина наследница морала би делити.. ..“ „Разуме се иријаге.љу. Ја сам задово.љан и са половином“, рече Андрић смејући се. „Шта више, твоја пуница хоће сад одмах да вам уступи половину имања“. „А другу половнну ?“ запита Љубић. „Задржаће себи“. v Љубић се тиетао намрштено горе доле. „Ти си ме лепо нреварио“, рече љутито. „Ти си ми лагао....“ „Ја лагао?“ прекиде га доктор.

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ