Женски свет

МОЈЕ УСПОМЕНЕ.

III.

Ердел.ска ћебета која су била богат извор домаће индустрије у тим пределима, беху још и нре једно тридесет година и у страном свету на гласу. Откад Фнбрнке разна ћебета готове остала је та народна привреда ограничена готово само на своју домаћу потребу. Стари господар В. . . . из Осека трговао је mhoio година са ердељским ћебетима и сукном, иа и Фине лојане свеће и сапун у таблама је оданде добијао. Госиодар В. . . . је том радњом толико стекао даје после његове смрти његов иметак иа девет стотина хшвада Форината судски процењен. Тај велики иметак насљедила су његова два сина без крајцаре дуга, али није се ни пуних једанаест година навршило после смрти оца кад су браћа у конкурс пала. Старији син је још за живота очиног у Ердељу живео ради радње, а млаћи код оца. Кад смо се 1874. из Новог Сада у Осек преселили узме млађи брат мог мужа за свог правобранитеља, те је с тога чешће њему долазио. Видећи српске ћилимове у нас, запита ме једном откуд и како сам их набавила. Ово, вели, зато питам, јер ме на мог оца подсећају и исприча ми ову занимљиву црту из нашег народног живота. Пошто су се ердељска ћебета толико тражила, да мој брат није могао доста набавити за очину радњу, то сијне моме оцу мисао да се на други начин номогне. Знајући да су Српкиње веште ткаље, стаде с њима нреговарати да му оне така ћебета готове као што су ердељска. Мој отац је држаодаће на тај начин јевтиније и брже до ћебета доћи. Али нуто невоље, неће ни једна да се тог носла прими, изговарајући се свакојако. Наравно да је то мог оца љутило те их је на сву меру грдио. Најпосле је мислио да оне само зато његову понуду одбијају што нису у стању така ћебета израдити или лене да се око тога мало промуче. Једног дана дође висока, Јкрупна Граничарка у дућан моме оцу те му рече: Ево, господару, израдила сам ћебе као што су твоја, само боље и лепше као што видипт. Мој отац се томе обрадовао, те ноче одмах жену питати но-

што је ћебе и колико му их може још такових израдити? На то ће Граничарка: зар ти мислиш господару да је то ћебе на продају? Па да зашто си га онда донела? Да ти покажем да ми нисмо глупаве Рацкиње, као што нас ти частиш и пред светом срамотиш, а сад доведи те твојехваљене жене ; које ти та ћебета раде, па ако само једна наш ћилим отка, ево моје главе. А откуд ти знаш да не би могле ? Да оне умеју радити као ми, не би таке трице ткале, које би и наше слепице погодиле. Па кад ви умете тако лено радити, зашто одбијате моју понуду, која би Вам лепу крајцару донела. Нисмо ми, господару, скитнице, да нам јепотреба туђе радити, него хвала Богу своје газдарице, па радимо у својој кући. Док опредеш и откаш да оденеш чељаде и себе од главе до пете, док намириш стоку, децу и кућне послове порадиш, моратн богме дан и ноћ аргатовати и једва да се недељом и свецем мало одморимо. Нисмо дакле ни ленштине као што нас ти називаш. Сад збогом, господару, па немој да нас више ружиш и себи на браду пљујеш, јер ћу ти иначе место ћебета преслицу донети да ти види леђа. Мој отац је остао као запањен, незнајући чему да се више чуди: ветптини, поносу или одважности те жене. Ердељска ћебета немају никакве шаре него само дугачку вуну као длаке, врло су дебела и топла, али тешка. Боја им је једноставиа, обично сива, модра или зелена али има их и бели. Тканина им је пак са свим друкчија иего што се у нас ради. Споменута Граничарка је само у дућану код госиодара В. . . . ћебета нрегледала па га је онда напамет израдила. То је заиста врло много и даје се само тако разјаснити, што је способност и вепттина у тим радовима генерацијама урођена и извежбана код наших раденица. Стручњаци тврде да у Енглеској треба у полу мање раденика за један извесни Фабрикат него у оним државама, где се тај исти Фабрикат тек од кратког времена готови. Српски добротвор ТрандаФил имао је таку исту радњу као госнодар В. . . . тако,

»Л4СКИ CBEST. Бр. 4.