Женски свет

У ПОСЛЕДЊИ ДАН ОСВАНКА.....

У последљи дан осванка ; На уранку задњег данка ; Занита ће Бог векова Бог свих твари ; свих створова Да л’ је сваком од њих мило Приделење своје било ? ... Тад ће рећи еветлоет сјајна: „Бејах моћна, бејах бајна ; Благотворним својим зраком Ја над црним владах мраком.“ И рећи ће небо ведро : „Обасуо си ме штедро ; Бескрајан си свод ми свио ; Престолом је твојим био !“ А земља ће зборит’ ти’о: „Безбројни ме цвет китио, Много биће ; многа тварка ; „Бејах свима добра мајка!“ Зашумиће силно море: „Величајном небу горе Т. Ђечвј.

Дизах вале узбуркане ; На дну скривах вилистане! “.. Тад ће сунце да сиомене И звездице небројене: „Светиљке смо биле рајске, Красиле смо ноћи мајске!“ Цвркутаће тице лаке: „Дизасмо се под облаке; Хитре тице лакокриле Песмом смо ти славу виле!“ Хвалиће се дивље звери: „Ширила нам шума двери ; Там’ где нико жив не ходи, Царевасмо у слободи ! А кад Господ светла лица Питат стане свог љубимца, Дуб.ок ће се уздах чути ; То ће човек уздахнути: „Оно што се младоет звало ; Трајало је тако мало !“

Д. Неранџић-Брашованова.

ЛИСТАК.

Пријатељство.

Бајка.

Усред прекрасне шуме живота, где птичице иеваху, а ноточић из стотине извора тихо жубораше? где су путеви мекани од зелене маховине г ходаше леп младић. Бијаше сретан и весео у овој дивној божјој нрироди. Певаше на окладу с птицама и одмарапте млађано тело лта зеленој маховини, иијући хладиу извор-воду. Наједном опази педалеко од себс зелену колибу између најгушћег дрвећа. Пође онамо. На прагу га дочека бео"етарац, велике браде и сјајних, озбшвних очију, којима кано да некога нестрил.иво изгледаше. „Јеси ли ти то кћери моја ?“ Запита одмах, чим се младић приближи. „Јеси ли ми се наттокон вратила ; кћери мрја, сунцемоЈе!? Ах ттистт, то ти ниси ; твоји су кораци нежтти и лагатти као крила прамал.ећа, аово бешекорак човека мушкарца!“

Приопћила Јелица Беловић-Бернадзиковска.

„Та.ко је ; часни старче ; рече младић. „Ја шетам ту у шуми . . . али но ; ко си ти, затнто си слеп крај ових твојих сјајних ; чудноватих очију! ?“ „Слеп сам ; слеп ; детс моје, ја сам слепа, Вера у човечанствО. Већ од вајкада стаиујем у овој шуми. Већ су многи к мени доитли баш као тито и ти.“ И старчев глас дрхташе ; кад настави иричати занесеиом младићу : „Имао сам кћерку, којаје све нутнике 'љубазтто примила и водила их до среће ; до мете... Оде ми . . . оде ми, девојче моје ; рана моја, очц моје . . . оставила ме као одсечено дрво.... у овој итуми и болесна и слаба . . . па ако се не врати умрттјех од туге .... Старац зашути7 а у леиим ; сјајним очима блистаху сузе.... Младић га сућутно запита: А за што те остави кћерка? Ти је тако њежно љубиш!

Бр. 7. ЖЕНСКИ свнт.

109