Женски свет

„Бранково Коло ц за забаву, поуку и књижевност. Власник и уредник ГГаја Марковић Адамов излази на два табака сваког четвртка у Срем. Карловцима. Цена је лиету за АвстроУгареку, Босну, Херцеговину и Црну Гору на годину 5 Фор., на по године 2 lt>op. 50 новч., на четврт 1 Фор. 2) новч. ; (за ђаке 3 Фор. 50 н. годишње, 1 Фор. 75 новч. на но године); за Србију п еве остале земље годиптње 6 ф. ; на по

године 3 ф., на четврт године 1 ф. 50 н., (за ђаке 4 ф. годиптње, 2 ф. на по године). Из Србије прима претнлату само Књижарница Велимира Валожића у Београду, а из оеталих земаља еамо Администрација „Бранкова Кола“ у Cp'. Карловцима. Претплата се ирима у новцу шиtioiiito у маркама итд.). Рекламације ће се узети у обзир еамо онда, ако ее рекламује најдаље до друге недеље; пбеле тога етаје сваки број 10 н.

ЛИСТАК.

Пријатељство.

Бајка.

(Свршетак.)

Младић горко занлака Њезин целов још му је на уснама. Тим му је иољунцем кано да узела еве, све његово благо на свету. Али еада замнрише оно цвеће њезина усиомена, коју чуваше на грудима као евстпн.у, као највеКс миље. . ‘. Пође даље. Пут биваше све стрмији и каменитији; док једном ие дође до обале бистра нотока, на којој сеђагае милолика женека приказа, дуге отворене коее, са белим нонама у води, а песмом на чаробним устима. „Ах! То је, безбели то је Пријатељство!“ и срце му закуца бурно, љубавно, када нриђе до ње. Она сс насмеши, а у очима јој сину зрака неизмерне доброте. „Води ме, дивна девојко, ја сам осамљен путник, без пута, без стазе!“ мољанге убоги, очарани младић. Она му пружи своје беле, меке руке .. . Одоше. Одоше кроз шикарје и шуму, кроз хридине и гуштаре, али уз њу младић не осети никоју бол, никоју иотешкоћу, њезина бајна песма заокуиила му сву душу. У читој срећи прођопте и кроз најгоре гпикарје прашуме живота Одједаред он клону. Бијанге се одвише уморио. Бијаше већ сав изнемогао. „Не могу даље!“ рече горко. „Не могу с тобом. Ти ме, дивна, чаробна жено водиш на криве, трновите стазе, кроз дивље предјеле овако нећу моћи испунити свога обећања, да доведем тужном оцу кћер његову, младо Пријатељство. Води ме к њему, молим те!“

Приопћила Јелица Беловић-Бернадзиковска

Леиа жена стресе златну коеу и рече жалосно: „ Вараш се, занеееио момче, ја нисам Пријател.ство, које Ти тражиш, ја Те онамо не могу водити!“ „Нудер ко еи —Ти варалицо дивпа!“ завапи младић. „Ја сам ЈБубав“, рсче дивиа жена, а очи јој сину као два сунца. „Не љути ее на ме, вилено момче, без мене Ти никада не би био могао проћи овим стрмим и каменитим нутем, а без но муке. Ја бих Те и даље води.та, али Ти ме не ћеш, Ти чезнеш за другом буди сретан!“ Мекане њезине руке обухватише његову врелу главу, а његова жедна уста посутпе слаткп пол.упци њезини. Малеи прстенчић натакну му иа прст и шапну му кокетним гласом: „Чувај ово, лепи јуначе, ово је велико благо, а зове се: „Успомена!“ « Још један загрлшј, а онда нестане и ње * Младић и опет бијаше сам. Још еав узбуђен од њезина огрљаја, од њезиних цјелова бијаше сав изван себе од насладе, када се запути даље и оиет злочестим, тегобним путем. Све сама пећина, сама иустош око њега... Тако луташе дуго, дуго.... Једнога дана опази усред иећине прекрасну жену. Стајатие витка и висока у дугим хаљинама ттопут какове богиње, па му белим ручицама домахиваше поздрав.

Вр. 8. ЖЕНСКИ СВ Ш

125