Женски свет

ЛИСТАК.

Ратари.

Многи су завидљиво погледали на леио обрађену земљу, диван салаш, са лепом газдинском кућом и многим другим стајама, које су се из далека белиле кроз воћњаке. А иза тог племенитог дрвећа, простирале су се у непреглед њиве са богатим усевима. С друге стране отисла се зелена тиума поред које је жуборио несташни ноток, те је спречавао стоци и осталој дивљачи да не улази у засејане њиве. Све је то било нуно живота, да је милина било ногледати. М кад је који путник онуда нрошао, сваки је морао застати и запитати : чије је то лепо имање?“ Тако једнога дана пројурипте дивне каруце, у којима беху запрегнута два прекрасна вранца. Ј IБима је седео неки бесан господин, који је некако чудно посматрао то лепо имање, те најттосле зановеди кочијашу да стане и запита га: Море Јосипе, знатн ли ти, чије је то лено имање, које, како ми се чини, граничи са мојим снахилуком? Да богме да знам, милостиви госиодине, одговори ионизно кочијаш. То је имање Јакова Плуговића ратара. Је ли у задрузи ? Ја већ више и не иознајем ову околину, нисам амо долазио има скоро двадесет година. Није задруга милостиви госиодине, то имање ирипада самом Јакову. Била је некада, али кад оно пре неколико година наиђе она несретна колера, стамани их све, те оста овај једини, па и он није сретан. Толико имање, а газдарица му роди само једног сина. Па ради ли и син с њиме? Не, милостиви госнодине, за сада не ради, дао га је у школе Хоће да научи како оно кажу: економију, иа да још боље обрађују земљу. Спахија се мало замисли па онда рече: Ех! кад му је син омирисао варошки живот, неће тај хтети с оцем радити земљу. Е, милостиви господине, врашки је то деран. Кад вам тај дође кући о вакацији, засуче вам он рукаве, иа обуче онанке, тс ради бо.ље но ма који слуга; не би човек веровао да је то онај господичић у господском руху. А какве је вире, тај твој Јаков? Та рацке вире, милостиви господине.

Написала Милка Гргурова.

— Хајде терај ! повика господин да нас не увати мрак у овој пустари. Кочијаш ошине коње, који полете као стреле. Спахија је могао имати тридесет и осам година, био је барон, Вајничек, пореклом Словенин, али се у Пешти сасвим помађарио, а уједно и своје леио имање преко иоловине проиграо и сад се повлачи на свој спахилук. Врло му криво бегае, кад је погледао земљу овога простога ратара, како је дивно обрађена, а он је своје велико имање тако иренебрегао и задужио. Па иоMiic.iii : „Хеј да ми бепте ова иамет још пре десет година како сам могао ово имање откупити, те не би сад имао једпог раца за комшију.“ Барон јс видео то имање еамо у пролазу, али да ]е завирио у кошеве пуне хране, и у остале стаје, све препуно свачега, коње легапе него у самог сиахије, а сточарство на далеко не беше таково, као код Јакова, све то беше иуно као у каквој к-ошници. А сам Јаков беше лен круиан човек, што но кажу као од брега одваљеи, у лицу румен као јабука, па и ако је прешао четрдесету годину, ипак је радио скоро у поред са својим слугама. С највреднијим могао се мерити у раду а с најјачима у јачини. Његова жена Алка, беше исто тако и снажна, и вредна, а увек насмејана и добре воље. Тако су они весело радили и срећа им ]е цветала. Свога су сина Тодора дали да изучи ратарску школу и уверени су били, да ће им син, пошто се врати, својим знањем још бол.с обрадити земљу. И заиста се нису у њему преварили. Тодор је учио с највећом вољом, и свршио је евојс науке одлично. Постао је у својој струци нотпуно образован, али никада није смећао с ума да је син простих ратара и тврдоје,предузео да са својим оцем прошири и усаврши њихово им ш>е. Тодор је био снажан млад човек као и његови роднтеЈБИ, није се извлачио ни од каквих пољских послова, све ]е у поред радио с оцем и осталим слугама. Веома је иазио где ће гата посејати, а главно, да му ни један комад зеМЈве не остане иразан. Те ако би летина у једном омела, да у другом може штету накнадити. Одмах је набавио машине за орање, сејање, вршење и т. д. једном речи, то је било право газдинство, а он неуморан ратар. Отац се само ди-

Вр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ.

139