Женски свет

3

У

МИП и Рина А

Бр. 2.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 21

МОЈА ЉУБАВ.

Ни срце што ти поје, Ни мисао моја сва Ни чисте сузе моје, Што за те пролих ја.

Ни беекрај тешке туге,

Што, мјесто слатка сна,

Прођох у ноћи дуге —

Радости једина ! Цетиње.

пе чв > -аашоте

Ни плам, што вјечно грије Душе ми свети жар, Не мога да открије Љубави твој олтар.

Ал душа клонут неће; Вјерна љубави тој Вјеком ће брати цвијеће, Да кити идол свој!...

Ник. Ст. Љубиша.

СВЕВА

Јована Вучанова, управитеља школског, држан у Митровици на друштв. забави женске задруге на св. Стевана 1899. год.

Поштовани зборе!

Све сласти породичне. среће и задовољства уживаше она. Поред свога доброга и вредног супруга, који је са свог светлог карактера, заузимао у друштвеном животу угледно место, беше — виђена и поштована. Свако се отимаше за њено пријатељство. Једном речи, најерећнија и најпоштованија беше у кругу својих многих пријатељица. Такову ерећу и то поштовање, својим одличним евојствима и као верна. супруга и предобра- мајка у пуној мери и заслужила је.

Али — и сама се природа мења; па и све што је у њој. -

„Коло среће се окреће,“

" Супруг јој слабуњав. Час по прилешкиваше; док га љута боља у кревет не свали. Рад застаде. Све црњи и црњи јој дани освитаху. Што се за црне дане нешто л приштедело, мало по мало се измицало. Настаде и крајња оскудица У тој преголемој невољи и добри јој супруг затвори: очи за навек. Смрт његова отрже јој и последњу наду; загорча јој слатке дане живовања; разори јој породични мир и задовољство.

Остаде незбринута сиротица са недораслим си-.

рочадима. У неизмерној тузи за изгубљеним су-

__ пругом својим — у највећој сиротињи, затече

је и најљућа зима. Кука жалосна мајка на хладном огњишту — вирочади вриште: „зима ми је мајко!“ „хлеба нано!“ — "Рај јаук изнемогле мајке, тај врисак гладне и оголеле сирочади нико не чује. А мајка, да би своју сирочад загрејала, нахранила,

„Тола, боса снегом прта,

А на лицу ватра жива;

Нема хлеба — она трпе;

Дажд је бије, снегом веје,

А тврдице не виде је.“

Видесте ли је — чусте ли је бар негдашње пријатељице 2 Нико не чу тужан вапај сиротице. Ове је оглухнуло.

Поштовани зборе!

Оваки и слични призори, које често у свету сусретамо, омекшаше и умилостивише многа племенита срца. И нађе се добродушни људи, који размишљајући о овим евакидањим и жалосним примерима, основаше хумане заводе за сиротињу и незбринуту сирочад. Па и саме државе установише такове хумане заводе да би колко толко ублажиле патње бедних и невољних. Али

према големој невољи бедне сиротиње још је

мало такових завода, који би јој и најнужнију помоћ пружити могли. Тек поједине и веће вароши имају такове заводе. На поред свега тога, што су већ до те увиђавности многи дошли, да смо и морално дужни своју сиротињу што више материјално потпомагати: И данас још многи блазирани господичић и по нека еманципована госпођа, тек да се курталише по неке бедне сироте, добаци јој по коју мраку, по оној на родној:

Ево вама божјаци;

Какови је тај ваш Бог,

Кој не може хранити

Овоје слуге код себе,

"Већ их шаље до мене 2“

Такова немилосна срца беше Љуба богатога Гавана.

„А каква се противност огледа у песми „Двије јетрвице“ у којој јетрва Винка на самртном часу евоју сироту Мирка у аманет оставља својој јетрви Ковиљки, која је имала сина Маринка :