Женски свет

; Бр. 6.

Орбобран, заслугом својих синова, који су се тим именом поносили, и њихови потомци могу се тим именом с правом поносити, јер га нису само у наследство добили, него су то народно признање, то бесцен-благо и својим заслугама умножили. Лепо је, господо моја, кад се можемо са нашим претцима поносити, али је још лешше, кад ми њима на част служимо. |

Израз „Србобран“ обухваћа све појмове обране у интересу ерпског народа па тако и обрану против туђинства и модерне културе, у колико се ова коси са нашим народним духом, карактером и народним особинама. Против те струје буди се у Сентоману мушко и женско, старо и младо, јер сви сложно етражаре на бедему српеке свести, да им модерна култура само на српска врата уђе. Разуме се, да у то спада и обрана против туђе конкуренције на економном пољу, али и против ове, боре се Сентомашани сјајним успехом, јер изгледа, да их српска мисао руководи у реално-идеалном правцу, а тај правац је врло важна чињеница у међународној борби за културни напредак.

Права образованост не састоји се у мртвом знању и нагомиланом памћењу, него у живом развијању племенитих осећаја, оштром посматрању и самосталном просуђењу. Али зато ве иште интелектуалне снаге и моралне енергије, као што их Сентомашани имају. Јер они су се као фенике из пепела из својих гаришта подигли и новим животом процветали себи и српекоме народу на корист и дику.

Све то није само заслуга сентомашких синова, него и његових кћери, јер су оне узорите Српкиње, примерне домаћице, верне љубе и праве српске мајке. Оне своју дечицу српском песмом успављују и српском молитвом буде. Оне их милом српском језику уче. Језик је душа, којим народ као народ дише; одузмите му језик и он престаје народом бити. За пример имамо Јевреје, који су свој језик изгубили и с тога се не сматрају као народ, него као верска секта. Ма да их има око осам милијуна као и нас Срба и што у српскоме народу има православних, католика и мухамеданаца, али сви

ти једним језиком говоре и за то су један на-,

род, јер обележај једнога народа је његов језик, а не верозакон. Назив пак народ, то је породично

име, од више милијуна људи, који једним јези-

ком говоре, а где ву чланови те велике породице родољубиви, морални и радини, ту кућа, ту народ цвета. Јер шта чека, онога човека,

ЖЕНСКИ СВЕТ. | 85

шта чека онај народ, који скрштених руку у будућност гледа. Рад је стварајућа снага на, умном и материјалном пољу, јер културни напредак, то је рад.

"Света је дужност ерпеке интелигенције, да, свом народу вођа буде, нарочито сада, кад се налазимо на раскршћу старе и модерне културе. Али тај вођа не треба само књига да буде, јер народ нема ни времена нинужну спрему да поуку из књиге црџи, као интелигенција. Њему треба дакле жива реч и видљиви примери. Кад би наша интелигенција у народ заишла и овај поучавала, шта и како му чинити ваља, да туђој конкуренцији одоле на свима гранама народне привреде, било би то од неизмерне благодети, не само по-наш народ, него и по нашу интелигенцију, јер би се на тај начин просвета, у народ унела и то у разноврсном облику, а не само по школској шаблони, као што то сада бива. Интелигенција би се опет струјом из народнога, живота освежила и у народном духу крепила.

Често се тврди, да српским свештеницима и учитељима у дужност спада, да народ поучавају и изван цркве и школе. А зашто се то само од њих тражиг Зар то није дужност сваког члана српске интелигенције и то не само мушких него и женскихе — Зрно по зрно погача, а камен по камен палалча !

Нека дакле свесне српске кћери свом народу погачу спреме, а дични његови синови, нека му палату просвете подигну, па да нав види Бог !

_ Кад би наша омладина само једном окусила, каква сласт лежи у љубави и пожртвовању за свој народ и сама би се чудила, како је могла без тога бити и за таштином и луксузом тежити, који је канда у епидемију прешао, јер би тада увидела да унутарње богатство позлаћује спољашну сиротињу, а да обратно никако не иде, јер нема тог блага, нема тог друштвеног положаја, што оно задовољетво даје, које племените природе осећају, кад су своју дужност испуниле према своме роду и своме народу. -

Што давно желим еад ми се испунило, да Сентомаш видим, то наше соколово гњездо у ком је један чин одигран из велике драме, српског народног покрета од 48. и девете године. Па је ли онда чудо, што ми слике из те драме, опет тако живо пред счи излазе и срце узбуђује. Јер узвишенији је пијетет спрам минуле, него постојеће величине Пијетет, који светлом спомену Сентомашу одајем, нека је, драге гос-