Женски свет

Бр. 2.

Радња, им је добро ишла и Перић се рачунао у имућне трговце. На Мари ее само могло приметити то, да није била никад весела, као што би требала да је поред тако доброг мужа, који ју је обожавао и поред троје лепе напредне дечице. Али наједаред им се срећа окрете; радња тргне натраг, двоје деце им умреше за не-

дељу дана од шарлаха и тако их је стизао у-

дар за ударом, док неколико несрећних шпекулација не однеше и остакак имања. Ово је поштеног Перића толико потресло да је почео поболевати и умре после годину дана. Мара је остала готово на улици са својим синчићем, али се у тим тешким данима показала као права јунакиња. Није подлегла судбини него је радила неуморно и издржавала је својим радом себе и своје јединче. Сви су је поштовали и жалили, а њени пријатељи ишли су јој на руку гдегод су могли „Морате се журити господине“, настави гостионичар, ако хоћете да је затечете још живу, јер је јадница јако болесна. Пре два дана рече ми Физикус, да јој нема помоћи, и да ће тешко преживети Божић,“

_ Гастионичар каже Белићу име улице и број куће у којој је Мара становала и Белић се одмах спреми за полазак.

Сињи терет беше му притиснуо душу и он говораше целим путем сам себи: „Ти ви крив свему.“

Кад је Белић нашао улицу, коју му је гостионичар назначио, уверио се на први поглед, да је Мара заиста била у врло бедном стању; у тој улици етановаху само сиромашни људи. Он пређе двориште и нађе врата Марина стана, камо га беше упутила нека старица. Он беше толико узрујан да је морао застати пред врати да се мало умири и прибере. Из собе се чуло ббно јецање, које је прекидао очајан узвик: „Мати, мати, што си ме оставила, шта ћу ја јадник без тебе!“ Белић отвори брзо врата и чисто се скамени од бола кад угледа тужни призор.

Панчево.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

27.

Он покрије лице рукама и јаукне очајно:

„дДоцкан, доцкан |“ |

__ На сред чисте али сиромашно намештене собе стајао је на столу прост црн сандук; чело главе мртваца горела је воштаница, а код сандука стајао је дечак од десет година и плакао је горко. Узалуд се трудила нека жена да га умири, он је непрестано нарицао: Мајко, добра моја мајко, што си ме оставила !“

Белићу грунуше сузе на очи, видећи очај овог сирочета: Приђе ближе сандуку, целива крет и скине покров са лица покојнице да види још једном то њему некад тако мило лице. У измученом, изболованом лику покојнице једва познаде миле црте своје негдашње веренице. Он седне на столицу, шривуче дечака на крило, и стаде му нешно говорити, како не ће бити са-_ мохран, јер ће у њему добити оца који ће га волети као рођена сина и паштиће се да му надокнади колико може његову добру мајку. Ове благе речи умире несрећно дете те престаде плакати.

Белић је приредио леп погреб сиротој Мари и наредио је, да јој се на гробу на пролеће подигне леп споменик, а уз епоменик да се засади са сваке стране јела.

Мариног сина Ивана повео је Белић собом и он се брзо уживео у свој нови завичај. Свога

поочима заволео је брзо, а овај га обасипаше

са пуно љубави и милоште, као да је хтео тиме да изглати неправду, што је нанео његовој мајци

Једног пролетњег дана играо се Иван у дворишту и спази у једном углу суву јелу. Он се окрете своме поочиму и зашта: „Од куд дође ова ружна јела амо 2“

Белићево лице покри сенка туге. „То је моја „Јелка“ за мене старца је била доста лепа. Ове године побринућемо се за времена и купићемо најлепшу. Немој, дете моје, ружити ни ово дрвце, јер да њега није било, ко зна да ли бисмо се ипак нашли,“

Спрота кржљава јела није ни слутила колико је добра учинила једној усамљеној души!

ЈА БИХ ЖЕЛЕ.

· Ја бих желео стручак рузмарина, Који би ми увек зелен био,

У који бих све жеље и наде За вечиту успомену свио.

Јан. Николић.

не