Женски свет

52.

срећно достигнути, но и престигнути оне двијетри српске списатељице, које су до сад браћи нашој у Аустрији по нешто писале“.

Године 1884. — дакле кад су штампани Анини први преводи — спјевао јој је пјесму Данило Младеновић коју је штампао у посебној књизи, под овим натписом: „блателитишоћ Господиупн Хипн Сфрема Овреповићњ, перко плуллин Сервтаискон спнедтелњниум взњ плнвећсгљ пзунтлаија 8 Пешти 1834 авта пкекло Даниаћ Младенокићћ П. Г. Прледослова Слљишател, (у Будиму).“) Ту исту пјесму доцније је штампао Давидовић у своме „Забавнику“ за 1836. годину, само је изоставио оно „Оијателњејшој Господични“ и мјесто Обреновић метнуо је „О ЕННЕЧ. |

У „Уранији“ за 1888. годину налазимо још двије пјесме, посвећене Ани Обреновићевој, као српској списатељици,и то једну од Исидора Стојановића, а другу од Вукашина Радишића. Поред њих, епјевао је одушевљену пјесму овој првој српској сеписатељици из Србије и

· Суботић, која је штамџана у „Српском Народном Листу« од 1837. године. |

У „Магазину за художество, књижевност и

#) Данило Младеновић штампао је у Пешти 1832. и 1838. године своје пјесме у двије књиге под натписом „Шумица, насађена и подрањена“. Гап први и други. У тим су збиркама преведене и оригиналне пјесме доста сумњиве вриједности, Међу оригиналним пјесмама у првом гају интересантна је „Туга за Доситеем“. У тој пјесми над гробом Доситијевим туже: Србија, Банат, Сријем, Далмација и Бачка.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Јован

Бр'4.

| моду“, што је излазио у Пешти (бр. 19. год.

1389.), Ана Обреновићева увршћена је „Српско. описатељство“ и донијета јој је биографекобиблиографска биљешка“.

Павле Стаматовић свој алманах „Српску ПИчелу или Новм уестникљ“ за 1887. годину 00свјећује Јеврему Обреновићу, а посвјећује му је „као рођеном Светлејшег Обновитеља Србије брату, као првопомоћном благостојанија сербијског Столшу, као прешчедром књижевства сербског Покровитељу, као најчеститијем Рода Сербеког Понову, и као пресрећном перве. и то знамените Девосписатељке Сербске ВОЛИ ТО ЈУ

Али ипак, послије 1888. године ми више не видимо Ану Обреновићеву у српској књижевности. Буре, које су се већ почеле подизати у Србији, и које ву већ идуће године учиниле, да је Милош Велики напустио Србију, нијесу подесне биле за ноезију члановима Дома Обреновића. При том и „Уранија“ је престала излазити, а доцније се Ана удала, те је, наравно, и матерински

| позив још више одвратио од књижевности. Ипак

она остаје као прва списатељица обновљене Србије, чији су преводи врло добри били, те и данас вриједе помена.

Ана је погинула 29. маја 1868. тодине у кошутњаку заједно са неумрлим Кнезом Миханлом, а сарањена је у манастиру Раковици у породичној гробници.

О Ани Обреновића пма биљешка иу 6. броју „Јавора“ за 1890. годину.

а –—ив- «» -=————---—————

СЕ БИО

Где ви мило лане2

У љуљи те нема,

Где си мило гуко, када зора гране,

Где ви слатко бајо, када ноћца пане,

Гле сунце је зашло, и вече се спрема Али тебе нема.

· Где си, дете мило 2 У пољу те нема, На дадиној руци, да заиграш чило, А с вечера да јој забајкиш на крило, Ето твоје даде, и вече се спрема. Али тебе нема.

Где си татин сине2

У кући те нема,

А мама те тражи, да се с тобом вине Пред твог тату, који за Момиром гине. Гле, тата већ дошо, жалости голема, –

Али тебе нема.

Дан се ведар гаси, тихо ноћца пада, Кроз пучину пусту сињег мога јада С оног евета гласак на срце ми пада: То са гробља тужно поветарац свира Па ми поздрав носи од малог Момира.

Илија Белеслијин.