Женски свет

Бр. 9. ЖЕНСКИ — Е баш то нећеш дочекати да ћу допустити да ми се син зове Анатол. Ја ти кажем: Зваће се Душан, као што ја хоћу, па тако и мора бити. ;

— Али не мора бити, ваљда имам и ја своју вољу. Ја хоћу да он буде Анатол, па тако ће и бити! .

_ Ја ти опет кажем да неће тако бити. Само ако би умро пре но што се роди, тако му можеш дати то Фантастично име.

Тако се то двоје младих ваљано посвађајпе око имена. Бадава су кум и кума говорили младој жени, да треба мужу да мопусти, особито кад муж има право, јер свакојако да је Душан приличније име Србину, него Анатол. Она је само понављала: да она то име воли, па хоће да јој се и син тако зове, говорећи:

· — Отац ми је чинио па ако ме воли Милан, онда треба и он да чини оно, што ја волим.

све по вољи,

Да, моја драга кумице, ваш муж заиста Вас воли, али муж није отац, па хоће и он да има своју бољу, особито кад јеу праву. А најпосле ви се свађате око имена а још не знате хоће ли бити син, или кћи. “

Тако се једва млада жена за неко време умири, па се и Милан надао, да ће та претерана нервозност проћи чим донесе на свет малог путника.

Најпосле дође и тај дан. Милан беше у највећем страху само да све на миру прође. А кад повика бабица: „Син!“ његова се радост не да описати. Сваки час је миловао час болесницу, час дете. Детету је певао: Душо душице, па би узвикнуо:

— Та како је то дивно име Душан, је ли Анице2 — Она је само ћутала, јогуница не може тако лако поднети да буде побеђена. А Милан, да би јој у нечем угодио рече:

— Знаш Анице, шта сам смислио, да на знамењу дамо нашем вину име твога оца: Стојан.

— А ва крштењуг — запита- Аница, врло брзо.

— Па Душан. То је већ свршена ствар.

— Ја не. волим то име, ма какво друго, само не то. — Милан је увидео да је то од

СВЕТ. 141. њене стране само један инат. Па сад и он за инат хоће да одржи и своје право па рече:

То је свршена ствар. И кум хоће то име, па мора тако и бити! — Опет се поче распра око имена, и ни једно не попушта. А Милан озлојеђен њеним ћудим« рече, да ће пре дете остати некрштено, него што ће и он од своје

· воље попустити. Тако је та препирка трајала

пуних шест недеља.

Најпосле дете поче елабити, и лекар рече, да се дете разболело од материног поквареног млека. Кум навали да га крете ма каквим именом, само да не умре некрштено. И јадно мало детенце чим га крстише испусти своју невину душу. Оно беше жртва њихове свађе. Али сад тек настаде трвење. Он јој је пребацивао да је она дете уморила својом злоћом. А она је њега кривила да ју је непрестано једио, па се тај јед претворио у отров, који је дете млеком усисавало. Тако је то трајало непрестано, па ако су ве за тренут и помирили, чим су помислили на дете, одма су се изнова почели свађати и једно другом пребацивати. И то је бивало сваки дан еве горе. Најпосле постаде им заједнички

"живот тако мрзак, да обоје присташе да се

разведу.

Он јој издаде њен мираз, који му је донела. А она беше задовољна са њених 4 до 5000 Форината. Имала је и своју кућицу, и мислила је, да ће тим моћи живети тако исто, као што је живела код мужа у пуној кући, где беше свачега у изобиљу.

Милан је био веома несрећан, ни сам није

"знао је ли то жалост за сином, или можда још

воли ту несрећну жену. Тек он беше врло тужан, и није могао остати у истој вароши где и она живи. Издаде земљу под закуп, коју је. тако волео радити, и оде из вароши, пошто је прво потражио развод брака.

Ни' Аница не беше ерећнија. Она се шта више и покајала кад је видела да је Милан разорио кућу, и отишао из вароши. Па је јоши парницу повео. да се разведу. Она се ипак није вадала да ће до тога доћи.

(Наставиће се)