Женски свет
92:
ЖЕНСКИ СВЕТ. - Бр. 6.
— Које добро Андрија 2
— Молим покорно, пречасни оче, није баш најбоље; изволте се одмах потрудити горе у двор, јер Госпођа тешко да нам већ им не издише. У
— Та не говори! јуче сам се разговарао с њом. “
— А тако је, молим покорно. Изволте се пожурити, да се сиротица причести,
Замислите, кад сам ово чуо, колико сам се журио, али при свем том остало ми је ипак толко времена, да сам могао мислити о прошлости, а нарочито о Вери Радаковићевој Сирота, Вера! Беше висока, црномањаста, права краљица, могу рећи била је циганска лепота, а поред тога чаробна : децо, такве још не видесте !
Беше једног бачког учитеља добро васпитана кћи, када ју је заволео Милош Радаковић, син пребогатога трговна. Никад се нису слагали. Муж бруталан, суров и раздражљив, а она нокрај све осетљивости склоњена идеалисању. Али зато живеше — бар пред светом — лепо Имали су два лепа детета: мали Милош сушти "отац, умро је лани као бачки поджупан, други Владислав, много нежнијег телесног састава. пао је као поручик у босанскем рату...
Горе ме већ нестрпељиво чекаху и одмах ме поведу самртничкој постељи. У соби беше муж јој, са неописаним и загонетним изразом лица, лечник са изгубљеном надом и служавка,
Кад сам се приближио постељи, да јој рекнем неколико утешних речи и да је приправим за пут, одакле нема повратка, сви ее хтедоше удалити из собе, али их Вера тихо опомену: > — Останите! Додајте ми са стола распеће. Милошу молим те, дођи ближе... и пази!
Џружи руку на распеће и доста гласно, поче говорити : -А
— Милошу! Заклињем ти се живим Богом,
пред чији ћу престо скоро отићи, да је Вла-
димир твоје дете! . .. Сад идите, хоћу да се причестим ! ~
Остали смо сами, сео сам крај њене постеље са оним чуством, које ме вазда обузимаше, кад год сам морао какву самртну исповест преслу-
шати. Дуго је лежала немо и непомично, на
послетку проговери:
— Пречасни — знам да вам морам дати објашњења због мало час положене заклетве... ево вам. |
Млада сам се удала, ево већ пет година;
К АЛ. 1902,
= = == аш>-—==———__——— ==
| да би добро било причестити ес, кад се наје-
~ вили. како јој се отварају двери вечнога блади, Јој
нисам баш обожавала свога вереника али су ме родитељи наговорили, а и богатство ме његово заслепило, била сам још млада и нсискусна... шта сам ја знала шта чиним, и шта будућност доноси собом.
Испрва смо добро живели, а особито када се концем прве године родио мали Милош, муж ме је обожавао . . . доцније сам еве боље упо знала његову нарав, себичан, груб, тврдоглав... Горко сам патила! Џа ипак вам онда преживела најлешни део евога живота.
Војене веџбе држале се у околини; и нама доделише једног капетана; лец, младић отмене спољашности, човек, у потпуном смислу те речи.
Нећу да тајим, радо сам пшримала његова удварања, душа ми је тако радо упијала оне заносне његове речи, као што упија лети исушена земља свежу кишицу. Муж ми као размештач војника не беше код куће. ... За кад ве вратио, било је све у старом колосеку! Али не ипак није! Милош ве променуо... Више пута сам приметила, да ме испитујућим погледом погледа .. .. Зиала сам, осећала сам да ме сумњичи А кад се Владислав родио отворено ми је у очи рекао да га не припознаје за сина... Он му није отац. | .. - Шречасни оче! Морала сам се заклети, би га после моје смрти истиснули из куће, незаконито... . Сирото моје дете.
Мило чедо моје, Владиславе !
јер као
. ... Заћутала је, само још јако таласање“ груди даваше знака живота, а лице јој беше бледо као у мртваца. Баш ју хтедох опоменути
данпут надприродном снагом исправи и седе у кревет. Двема рукама покри лице и скоро ван себе повика :
= Пречасни оче! Лажно се заклех !
На то се опружи протегли се и издахну.
.. А ја вам могу рећи, да још ни донде,
а ни од онда више не видех онаково, надземаљским блаженетвом, озарено лице, као што у ње беше. Заиста тако изгледане као да већ сад.
женства. “
Баш сам се спремао да пођем, кад уђе у собу Радаковић, Милоша води, а Владислава држи на руци а све га љуби и тешпа му — док му преко лица сузе једна другу сустижу.
6 мађарског Симиклушанка.
<<