Женски свет

118. ЖЕНСКИ СВЕТ. | Бр. 8. |

ХЛ.

Не уздиши тако, љубичице плава!

Гле, на моме крилу моја драга спава; Не буди је тугом,

У присјенку мирном спавај и ти тио И почивај с другом!

Она ти је сеја!.. Један анђео мио

Из златног вас раја на земљицу снио...

У чашици твојој слатка капља блиста, У ердашцу њеном вјера, љубав чиста И душа јој иста Коб листићи твоји: мирисна и блага - И слатка и драга! Она ти је сеја, твоја сеја права, Спавај, спавај и ти, љубичице плава !...

„И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ 0 ТЕБИ СНИВА“ КХ. ИН

Пошље много љета, пун борбе и муке, Он ће можда доћи да се теби јави, Уморени путник пружиће ти руке

И гледаће тебе с болом што га дави...

Но, ти не ћеш познат" оно лице јадно, Нити мутно чело, нити очи оне, Одмахнућеш руком без милости, хладно, И гордо се еклонит у своје салоне..._

Ал знај, он ти не ће мрачну клетву елати Нити мржњу тајил' погледу ти строгом: Пред вратима твојим он ће душу дати |

И склопити очи и рећи ти: „Збогом !“..

То су сто понајленше љубавне песме Шантићеве, -

Али са тим здравим моралним, идеалним погледом својим шесник би нам најлешпу љубавну песму отпевао онда, када би пред олтар одвео таку коју своју „комшиницу“ и приказао нам тим истинским жаром ону најлешпу љубав, љубав брачнога живота, ч :ме би песник био позван баш данас канда највише да оплемени српско друштво наше. Дај Боже и то дочекали !

А сад да му чујемо вилу Равијојлу.

Чамислите, како је сад у Босни, па чујте ову песму.

„О РЛУ.“

Орлуј, орле, у царству слободе, Под закриљем божијега мира, Куд вјетрови окриљени броде | И стере се сунчева. порфира.

Са прашине, са овога блата,

Куд црв гладни вије се и гмиже, да те, орле, поглед ми ее хвата Моја пјесма твом се царству диже.

Ти си краљем највиших добара, Твоја круна мрака се не боји; Над таштином земаљских владара Муње ричу са висина твоји“.

У триумфу, кб распетог Бога Сјајна вјера, подижу те крила; Величанством орловања твога Кликћеш славу неумрлих сила,

(0, како су ништава и мала

Сва створења, која земља храни! А теби је Промисао дала

У свом царству престо обасјани.

Озго гледаш ев'јетове што блуде По пучини самрти и гробља, Гледаш силне како слабим суде Слушаш лелек потиштеног робља... |

Да, свјет ови ништа друго није До ли борба тигрова и људи: Побједнику урнебес се вије А крв лопи из невиних груди; —

На гомили оборене жртве

Нерон кличе и ликтори гладни; Нема суза да ожале мртве Тигри ричу сврх тјелеса хладни“.

Храм 'Темидин под ногама стоји, Зажижника пред олтаром нема; Анђео се пред сатаном боји Светој Правди Голгота се спрема.

Слаби зову... с вихорима јада. У лелеку подиже се клетва; Св'јета Вјера Мученика пада Звој патника силницима жетва...“

Сјајне мисли душа херувимеких Глешна злоба са поразом стиже .. Гледај, орле, нискост дјела ниских Како људе у висине диже...

0, и ја бих славе и висине,

Али славо која мртве буди,

Кб бич божји, кад кроз облак сине, Која грешним Ф румима суди...

Ја бих славе да слободу јави, Да отпану окови са рука,

Ја бих славе што џелате дави А невољне подиже из мука.

Ја бих славе што би анђб била.. Али заман и жеља и снови;

0, ти, орле, дај ми твоја крила Син кршева да зраком заплови; —