Женски свет

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ, 8.

ОРВСКИ ГЕНИЈЕ.

Хррр! Пуче гром!

И расцепи јаблан вити, Поносити ;

Што се дизб ко див горе У просторе међ облаке; Где с' громови громом оре Што је пењб гране лахке, Што је врхом својим бегб Без бојазни и без страха, Од земнога овог праха. Што је купб врх свој вИти У зрацима зоре бајне, Што је небу поверавб, Саопштаво своје тајне. Што је стајо већ векове Да « облака росом крепи, Хррр! гром је пуко,

Па га ето и расцепи!.

Из расцепа као сена, Уморена, сатрвена,

Извуче се једна слика, Сужњеника, паћеника ;

То је српски гениј био

У тај јаблан кроз векове, Демон га језасужњио!....

Ноћ је била црна, тамна,

Страховита,

Плаховита.

А кроз поноћ гениј лети, .

Па кан'да се опет сети,

Да обиђе дивне краје,

Србинове завичаје,

Да свом роду опет сађе,

Да га види, да га нађе!

Ноћ је била.

Киша пљушти,

А бујица шумом дере,

Ко да хоће да опере

Орпску беду, српске муке,

Српске патње и јауке.

Ноћ је била

А. сред ноћи

На врх стене гениј стао,

Џа се у мрак загледао : Гледа српске горе, реке, Гледа српске куће миле, Где се негде песме виле,

Где уз гусле, српвке гусле Вечери се проводиле...

— И сад тамо куће стоје, Ал без песме и гусала, Са ерпеким је тим кућама Туђа рука завладала.

И сад српска поља види, Ал на њима туђа рала,

— Српска деца, бедна деца

Дедовину проиграла

Тамо свати, песма с' пева,

Ал је песма туђа била

Српекој' чедо млада нева,

Па «е' туђину поклонила ! „Стани бедо!“ Гениј викну Од гласа се гора стресе; „Стан' демоне! Саломићу, Сатрти ћу твоје ббсе. Отхранићу, поклонићу Српеком роду српску жену, Да подигне српску кућу Уништену, порушену. Па да своме роди војну, Соколиће, орловиће, Кроз Српкињу, српску мајку, Нова срећа понићи ће!“ ..

Трсе! Још једаред пуче гром!

Па с разведри небо плаво, А с' истока зора руди, Нов се живот диже, буди; Нова срећа, нова нада, Неста јада, изненада. Место јада српска мати Чедо нија,

А бабајку од радости Чело сија.

Чедо расте ко из воде Свуд га сретна мати прати Поред таке неће мајке, Српско чедо залутати !

Па му пева о јунаци

Са косова из давнини,

Па му пева српску славу, Из прошлости, из старина. Па му тражи српску неву Да се грле, да се љубе:

— Крај таквих се мајка неће

Српске куће да изгубе!