Женски свет

22. ЖЕНСКИ СВЕТ. ВР 2: Загреб. | опремљено било, запојаше питомице евечарски (Прослава крсног имена, св. Ваведенија, · 'провар. Госп. свештеници започеше одмах осве4 сриском дјевојачком ипшернашу). За похвалу ћење водице и благословише дом. Иза тога при-

је, што су многи наши институти народни

одабрали себи крено име (славу, свечарство), и што славу своју свечано и прослављају

Загребачке Српкиње одабрале су свом дјевојачком интернату за славу „Св. Ваведеније Богородице“, празник којим се слави улазак матере божје као трогодишње дјевојчице у храм јерусалимски, да се посвети Богу и молитви, те се достојно приправи за велики позив, за који је по промислу божјем одабрана била.

Држимо да су загребачке Српкиње ванредно сретне биле у избору празника за славу свога интерната, јер на тај дан могу питомицама евојим дати лијепе поуке и растумачити им светост њихова позива као кћери српских. Као што се пресвета богородица посветила богу и молитви

треба да се млађане Српкиње посвете науци и.

свакој врлипи, корисном раду, кућном реду и

тачности, и да за времена образују своје рели- | гијозно и нацијонално осјећање — да образо-

ване, крепосне, радине и одушевљене за своје светиње, ступе у живот.

Овогодишња прослава друга је по реду, од

како је интернат основан.

Што се више приближавао празник св. Ваведенија питомице су све већим нестрпљењем ишчекивале своју славу. То је жељно ишчекивање било тим веће, што се је тога дана имала јавно извјесити икона „Ваведеније Богородице“, коју је интернату даровао Ристо Вукановић, академски сликар и управитељ српске еликарске школе у Београду.

У недељу пред Ваведеније освећена је икона, у српској православној цркви загребачкој, баш на исти дан, када је и загребачка српска црква, после знатних поправака, који су се указали били потребни иза последњег потреса, поново оевећена.

И освануо је жељно ишчекивани дан.

Око 11'/, сати прије подне била је велика трпезарија интерната дупком пуна српског грађанства, које је похитало било, да види лијепе обичаје народне и млађаним питомицама чес-

тита славу. Послије службе божје дошао је у интернат

пречасни г. парох загребачки, игуман отац Амвросије Џавловић са ђаконом г. проф. Димитри јем Вишковићем. Кад господа свештеници сту-

· пише у велику трапезарију, у којој је већ све

ступио је пречасни отац г. Амвросије старом обичају српском о креном имену — резању колача. Код тога лијепог обичаја помагале су му тђа Јелена удова Бранка Јовановића, подпредсједница загребачке добротвор. задруге Српкиња (и добротворка народна) и гђица Мара Велиса-. вљевићева, управница интерната, као домаћица.

Кад је резање свечарског колача готово било, даровале су обе споменуте госпође колач. За њиховим примером пођоше и остале Српкиње, и за час је на колач приложено — у корист интерната — око 36 К.

За цијело вријеме тих красних црквених обреда и народних обичаја нојале су вапредно складно саме питомице. Појање су завршиле свечарским кондаком.

Кад је овај први дио свечаности био готов ступила је пред опћинество питомица интерната Нада. Калемберова из Коренице (у Лици) и са пуно одушевљења и дјетинске безазлености одекламовала познату пјесму Змајеву „Дижите школе“, тако, да је сваки од присутних е њом заједно морао од срца пожелити, да се услиши та чиста дјетиња молба.

После тога отпојаше питомице управо веш-. тачки свечарски ирмос. За складно и дивно певање иде хвала гђици Цвијети Бингулчевој, префФекту, која није жалила труда, да питомице у красном нашем појању управо мајсторски увјежба.

· Ва тим је држао г. др. Богдан Стојановић, тајник добр. задруге Српкиња, кратак говор, пун топлине и поуздања у бољу будућност ерпску. По што је истакнуо важност ери. дјев. интерната у Загребу, и похвалио његовање лијепих обичаја народних у њему, саопштио је сакупљеном грађанству, да се добротв. задруга Српкиња у Загребу већ сада носи мишљу да интернат стави под свој кров, т. ј. да за интернат сазида посебну зграду, гђе ће питомице имати свагда довољно евјежа ваздуха и довољно мјеста за кретање и за тјелесне вјежбе. Поред тога нагласио је, да задруга мисли и на подизање сраске више дјевојачке школе у Загребу; далеко је до остварења те жеље задругине но да се већ сада о том озбиљно мисли. — Затим се топлим ријечима сјетио г. Риста Вукановића који је интернату даровао дивну икону св. Ваведенија“) По што се захвалио г. г. на чино-

ж) Са саме славе послат је г. Вукановићу од пороте оно задруге, управе интерната и питомица лијец

телеграм, у ком му је врло срдачно изјављена вахвалност