Женски свет

36.

По некако папагајској природи нам, којој је туђе увек боље него своје, доживесмо ми поред налних Потурица, Шокаца, Буњеваца и другог отпадништва, да се у књижевности и свога на-

ЖЕНСКИ СВЕТ

роднога језика у неко време одрицасмо, јер он. нашима ученима изгледаше прост — говедарски! |

М то баш у оном часу. када је вредни Вук купио оне презрене народне умотворине, које и

данас још скоро једино импонују и страном свету |

у књижевности нашој. Сад, када се под тим

страним похвалама и при зрелијој евести читаве |

генерације наше народнијим духом опојише, није ни чудо, што нас овако пријатно дирају произ-

води,који се, тако рећи, одрањају од оне стене на- | родне наше, а који ће нам се — дај Боже! — све |

то боље допадати, што јасније будемо загледали у тајне језика, стиха и духа народнога, јер што човек не разуме оно му се не може ни допасти.

Онај други критичар споменути вели да Петровићев стих није везан, него слободан, није шаблонски. И истиче то као врлину. Ја бих ту врлину пееникову, коју сви осетише, овако одредио: Петровић је господар свога стиха. Он не _удешава свој израз према стиховекој шеми, него се стих повија за његовом мишљу и за осећајем му. Песник влада стихом, а не робује му. То је израз снаге, то је способност за живот, за стварање, а то се свакоме допада, јер: леп је живот. Уз то је ритам његов скроз српски, те га свако српско ухо разуме.

У чему је тај народни српски ритам, о томе св у теорији водило доста препирке у нашој

критици, али ни данас још нису наши књижев- |

ници на чисто с тим. Нећу овде да расправљам

ту ствар, али кад се код свију наведених кри-. тика као у хору истиче као битна чињеница ових |

песама ритмичност њина и указује се на женске песме народне, хоћу да наведем живих при-

мера за ту ритмичност онде, где осим ње готово | и нема ничега другога у изговореним речима, да | би је онда боље схватили и онде, где ве с њоме | и лепа мисао удружује. А Латини кажу: „Когпа | дај еззе геј“, од чега би обратно значило оно наше, кад се каже: нема ни Форме т. ј. није

оно, што би да је. Тако ни у уметности, 06обито баш у њој, није Форма незнатна ситница, јер дефиниција лепога гласи: „Лепа је лепа ми-

сао у лепој Форми“. Једно без другог није пот-

пуна целина и није потпуно лепо.

Ево дакле само пусте Форме. Ко хоће да по-

тражи суштину нашега ритма народнога, нека

· слуша српске дечје бројанице н. пр.

Бр. 3.

Ена вена Вуклетена Тан тон Мили број есту Гот.

То су бесмислене речи без садржине, па опет ритмом својим дају неку пријатну целину.

То осећање ритма тако је живо, да је код нас чак и у смишљено бројење прешло. Наше бројење до десет јесте по ритму једна строфа, која глави: Један, два, три,

Четир, пет, шеет, Седам, осам, Девет, десет

Прелаз за спајање ритма са емислом је н.

пр. она дечја песма божићна:

Иде Божић брегом, Покрио се снегом; Иде Божић долином, Покрио се сланином.

А за примену ритма у народним песмама ево

лепих примера: Т

Бела мома пребела Од вечера до света, А од света до века.

А

Ој, ти зрно шевично ! Ти не буди јевично,

Па ћеш бити честито; Ако л будеш јевично, Не ћеш бити честито.

ТЕ Наша снашица, Добродошлица Мирно дошла, Мирно нашла, Мирна у Бога! 1. Одви се Маре од рода, Како но чела од роја!

Приви се Петру јунаку, Како но свила к јумаку.

У. Пасла Маре пауниће И бијеле голубиће; На дан перце узимала У вјенац га увијала, Првијенца даривала. МЕ а Бисерна брада, Сребрна чаша, Бисер се круни, У чашу пада; Свако га зрно Сто дукат ваља, А сједа, брада Три бијела града.

У Е

Паде листак наранџе Усред чаше јуначке; Да је знала наранџа, Да је чаша јуначка Врхом би се повила, Па би чашу попила.