Женски свет

Бр. 5. ЖЕНСКИ

По гласу закључног рачуна за шк. годину

1901—9. указао се сувишак од 549 К 59 п;те. је на основу тога за год. 1902. —3 број пито- | маца знатно увећани прорачун за 40- питомаца |

сачињен с тим, да се од главнице Фонда алумнеумског више ништа не дира. У погледу руковања решено је, да ради

уштеде времена а и ради олакшавања админ. о рада са алумнеумом непосредно рукује сам у-.

Дивну мому какве мало, А на овом цветном шару, Што га људи земљом зову; Какве мало људи знају. Љубио је витез прави, Љубио је више свега, Љубила је тихо, тајно, Љубила је она њега. На зеленој мекој трави Испод гране јоргована, Певао јој љубав своју, Певао јој сваког дана; Ал удеси злобе клете, Не дадоше срећи мира; Јер са њене градске куле; А под којом вали јуре, Сваког дана, сенка, једна, Кад се пева и кад свира, О љубави топла чеда; Крадом би се притаила. Намрштена чела бледа, Муњевитим очма гледа И оштрицом мача чека, У мукама пакленима, Чини му се пола века. И престаше срећни дани, Постадоше тужни часи; Једне ноћи витез паде, Умукоше песме гласи; Јер се на све гордо баца; Гњев отаца Сунце сија месец пита: „Где је витез соко сив 2“ Ћути цвеће, ћути трава, Где је 2 не зна нико жив! Дан је мутан, магла сива, Тајанетвено све покрива, И врхове горде куле, И валове који журе, Бацајући пене бледе, И вечноме гробу јуре .... Само испод јоргована, Тужном главом наслоњена, Седи мома уплакана, Нема више оног жара, Што јој с' лица дивно сјаше; Нема оног дивног баја, Ниш,

(о

правни одбор, с тога се за годину 1902 —8 није ни бирао алумнеумски пододбор.

Припомоћ коју указује ова Задруга овим начином сиромашним ученицима Срп. Учит. Школе, велика је, и ова Задруга ематра се веома сретном ако овим начином и она са своје стране ма и најмањим делом може да унапреди по нас овостране Србе толико важно џитање образовања српске учит. омладине.

Што јој лицу дражи даше, Сјајни цвете, где се деше, Твог мириса дражи чарне 2 Где одлети ведар осмех,

И песмице. идеалне 2

Где су звуци Фруле тије, И славујак оне мили,

Што уз звуке сетне пева; Дивне дражи својој вили 2 Што од песме божанствене, Сагнула би : главу бајну, Румен усне дрхтајући, Издале би: слатку тајну. А цветови јоргована, Просули би мирис мајски, На главама избраника, Аморових стрела рајских. И сад цвеће јоргована, Миомиром туд мирише;

И сада си ти под њиме; Али њега нема више, Место смеха: туга тешка Просула се по твом лицу; Место песме: уздах с краде С тужном сузом на сузицу. Ал! та суза, што је рони: Болна љубав прошле среће, То јецање јасно збори:

— Усанути никад неће. Ал момине очи лепе, Сузом реку напунише, Туга узе: чедо своје, Окити га: ледним цвећем; Валови их подигоше,

Па са њима хитро јуре, Остављајућ горде куле,

Са невестом окићеном, Витезу се, лепом журе, Ал осташе места њина... И та места травне стазе, ИМ цветови јоргована Сипајуђи миомире,

Лаки зефир, кад их дирне, Дрхтајући зажуборе,

ВИ далеком поколењу,...

О моминој тузи вечној И љубави, силној, зборе.

Ј. Ђуртовићева.