Женски свет

"Бр 10.

добар приход, а живила је код Прескотових. На тај начин им се могла, у неколико, одужити за, доброту и помоћ њихову. Премда су били најљубазнији према њој, ипак је вазда, сматрала Глевлејеве најбољим пријатељима. Недјељу би често провела у старој кући у Вајсистеру. За једне такве посјете, савјетоваше је Др. Глевлеј да овигура себи неки извјесни доходак. „Јер драга моја“, рече он, не можеш знати, шта те може снаћи; болест, губитак гласа и на пошљетку што нас евију сналази, — старост“. Она га послуша и у потоњим га годинама благосиљаше ради његове мудрости и увиђавности.

На крају шестог мјесеца њеног боравка у Лондону, Мара заузе собе свог сопственог стана, у Јелисаветиној улици. Нађе постарију жену која се драговољно прими да јој води газдинетво и да је послужује. Вјерна Јованка управљаше свим гвозденом руком. Држала је двије млађе девојке у доброј стези. Па управљаше и самом Маром; али што јој је служило само на добро. И сама Мара увидје, да јој је Јованка, у свачему утјеха и десна рука, а и она постајаше све приврженија својој наказној, а даровитој господарици,

Прођоше двије године, а слава и популарност Маре Крос, невидљиве пјевачице, не умањи се. Док се много говорило о лепоти њезиног гласа, говорило се не мање и о тајанствености њене недаће. „Нема ногу, гурава је, црница је“. Таке и многе луде идеје шириле су се, док на послетку не избије истина на сриједу, те постаде познато да је због наказног лица живила тако повучено.

Једног славног јунског дана, кад је лондонска сезона била на врхунцу, требала је пјевати на великом концерту у дворани „аовепзћа!“. Од-

_ везла се тамо са веким пријатним предосјећајем.

Као обично, пожњела је велики успјех. На евр-

ЖЕНСКИ СВЕТ. _ к | 151.

шетку буду јој послани многи лијепи букети. То јој је било већ нешто обично.“ Добивала је и писма, исто тако миришљава као и цвијеће. Била су пуна хвале и дивљења њених слушалаца. На једној кити блиједо-црвених ружа бијаше припето писамце. Она га отвори, очекујући обичне изразе. Али ово писамце |бијаше друкчије од свију осталих Оно је гласило:

Најљеаша, пјевачице '

Хоћете ли ми вјеровати кад Вам кажем да Вас љубим То је истина. Познао сам Вас по Вашем дивном главу а познати, значи љубити. Сваки тон Вашега гласа звони кроз моје ерце. Љубљена госпођице! Ја знам, да због Ваше жалосне судбине, стријепите од странаца, али ја Вас молим да не будете странац већ више него и пријатељ. Ако ћете се сагнути да подигнете љубав, што је лолажем пред Ваше ноге, пишите ми, да ли Вас семијем посјетити 2

Ваш вазда покорни елуга и одани обожаватељ Ђефри Стејн.

На крај додата адреса.

Било је то лудо, претјерано еентиментално писмо, али за Мару — вилински ван. Нико се још на њу није обратио таким ријечима Срце јој је лупало од узбуђења, кад је оставила дворану. Чим је стигла кући, метне цвијеће у воду и сједе да пише своме непознатоме „Дон Жуану“. Није то био лак погао. Васпитање у сиротинској кући, није јој пружило велике вјештине у писању. Много је папира подерала. На послетку одлучи да пошаље сљедеће:

Драги господине Стејне !

Много Вам хвала на писму и цвијећу! Молим Вас дођите сутра, у које доба хоћете! Бићу код куће цијело по подне и врло ће ми драго бити да Вас видим. Ваша искрена

Мара Крсе.

(Свршиће се)

У ОПОМЕНИЦУ.

(Тосвежетто госпочђитлтљи...

Овим хвале, имао бих Рећи јоште ријеч, двије, Али срце узбуркано

То изустит' још! не смије.

Ох, па ваљда доће вр'јеме Кад ћу и то емјет изрећи

Вјечно сунце, чини ми се Тад' ће синут мојој срећи.

За то врјеме, те ћу чувалт“ У тајности речце двије, Јер је злобан овај свијет Мого би се ко да смије.

Милош П. Крагуљевић.