Женски свет

Бр. 14.

птичицу ; само кад би човјек знао како!“ „Вриједно би било уловити ту птичицу! Двије или три стотине гинеја, за једно пјевање !

Лијеп годишњи доходак! Ђефрију сијевнуше очи |

на помисао да добије пјевачицу и њен доходак. Кад је добио Марин одговор, другог јутра, смијаше се његовој простоти и краткоћи, али је био задовољан. Чинило се да ће се његове наде лакше испунити, него што је и смио мислити. Око четири сата по плодне, упути се у Јелисаветину улицу, гдје га Јованка упути горе, погледајући га подозриво.

„Господин Стејн, госпођице“, пријави отво- |

ривши врата од салона. Мара се подиже са столице а ЂеФрија као да нешто удари. Госпођица његове маште исчезе и он угледа пред собом просту жену великих руку и ногу, ћошкаста стаса, опружене, емеђе косе. Једно тајно плаво око гледаше га кроз маску. Али му зазвонише у ушима ријечи : „Вриједно би било уловити ту птичицу“, те пође напријед и дубоко се поклонивши, прими пружену му руку и рече:

„Ви сте врло добри, што сте допустили да

ЖЕНСКИ ОВЕТ,

Вас посјетим. Није Вас увриједило моје писмо 2“ |

драго.“

Кад чу глас, би му лакше, Његов снажни и |

пуни звук опомињаше га, колико она вриједи. „Молим сједите!“ дода она, показујући столицу. „Ах, драга госпођице“, уздахне он, „да само |

знате како Вам божанетвени глас звони у мојим ушима дан и ноћ!“

„Драго ми је да Вам се допада“. Сад наста пауза, коју је мучно било прекинути. Мара га је посматрала, па онда рече: „Ви не изгледате врло добро господине Стејне; радите ли много 2“

Она је увијек говорила укратко, што је мислила. Није се мјешала са свијетом, да би се отресла понашања, које је примила у спротињској кући. Била је још дјетињаста.

Да, морам много радити, живот је борба за сиромашне писце, драга госпођице Маро.“

Ђери је прозрео њезину простодушност, те је мислио да може одмах пријећи на ствар.

„Ви сте писац Како је то дивно! То мора бити красно моћи друге побудити на плач ина смијех, оним, што пишете“,

„Није тако красно као учинити их да су весели или жалосни, да се надају или очајавају и то све док се испјева једна пјесма,“

„Могу ли ја то учинитиг Знате, ја никад не видим моје слушаоце“.

„Увриједило 2 О, не! Зашто г Мени је било.

161.

„Не, то је врло жалосно за Вас“. Опет наста, ћутање, Ђефри размишљаше како

би по ново прешао на своје сиромаштво. Она му притече у помоћ. „Ви кажете да Вам је живот борба. Ваши

се списи добро плаћају; Ви нисте сиромашни, јелте ге

Глас јој је дрхтао, а то га охрабри.

„Ах, Маро, осјећам да Вама могу повјерити своју невољу! Да, сиромашан сам, врло сиромаТако сиромалнан, да Вам не могу ништа понудити осим своје љубави. Само да сам у стању издати књигу, знам да бих добио новаца, али —“

„Мислите да би се Ваше књиге куповале 2“

„Знате, данас, ако човјек не може да плати издавача, не може се књига ни издати, а док се не изда, не може се ни читати“.

„Наравно“.

Ђефри помисли: Доћи ће рибица на удицу! Сједећи и проматрајући је, чудио се такођер, како тај божанствени глас може припадати тако простој и неинтересантној жени. Послије једног момента, Мара се диже и пође своме писаћем столу.

Би ли ја могла — да ли би Ви — 2 То јест хоћете ли допустити да ја платим за штампање Ваше књите2 Знате ја би је тако радо читала.

Ђери ве, за час, застиди, јер је био рођен и одгојен као „ментлмен“, али помисао на дугове и жеља за новцем угуши сва боља, осјећања у њему. Он јој приђе.

„Мислите ли заиста учинити толику доброту Маро 2 рече узевши је за руку. Сретан ћу бити кад Вама донесем први примјерак, Примићу Вашу понуду, душо, јер видим да смо више него пријатељи и што знам да ћу Вам моћи вратити“.

Мара је била богата а срце јој пуно љубави, дивљења и сажаљења, Она потписа чек на 100 Е.и пружи му са оемјешком, кога он није видео, јер се чувао, да је не погледа.

„Ако устреба више, јавите ми. Знам ја како је бити сиромашан“, дода поцрвенивши при по-

мисли на сиротинску кућу. „Хвала, Вам и посто Вам пута хвала !“ рече

шан.,

"пољубивши је у руку.

За тим се опрости а Мара оста да премишља о томе чудном „вилинском кнезу“. То је био први млади човјек, с којим је говорила. Опомињаше се сваке његове ријечи. Пред њом је још било његово блиједо лијепо лице, на коме се огледала расијаност, што је она приписивала напорном раду, његова смеђа коса и сиве очи, с којима се једном срела,