Женски свет

118.

је међу тамошњим сељачким народом развио, многога је газду у просјаке отјерао и многој жени и дјевојци образ оцрнио. — Зар доликује једној сељанци, и то српској сељанци, да се стеже у мидере, да навлачи рукавице и обува лаковане ципеле 2 Боже мој, да устане како Косовка дјевојка па их види тако пакинђурене па још уз то набијељене и нарумењене како Фрцкајући и упијајући опопашају варошке госпе и госпођице, би се скаменила од чуда и не би вјеровала, даје то покољење оних славних матера, које пзродише косовеке јунаке.

Па уза све те опасне п штетне мане оне раде још и другојачије о пропасти и нестајању српског народа. ако овдје споменем задња неколика стиха из једне пјесме Змајевих „Спохватица“

— вражија душа била Устук пила деце не родила А змијићи слушали су причу Слушали су веровали нису Ко би таке веровао бајке Где би таке могле бити мајке!

Српске женске задруге не бп могле боље да пораде већ да приме на се, поред доброчинства, још и дужност учитељака и просвјетитељака. Да крену по народу. загазе у сељачке куће и домове, долазе међу њих на њихове зборове и састанке, па им онако топло, искрено, сестрински, са љубави п осјећајем говоре лијепе ријечи пуне поуке, живота, истине и морала, Да их одвраћају од свега што не одговара српском народном духу и животу. Да им омиљавају српске сад већ запуштене и занемарене обичаје, ношње п навике, ерпске игре, сијела п састанке, које све више и више западни дух потискује. Са једном ријечи, да их препороде, пли боље рећи на стару стазу поврате. Јер ове наше данашње сељапке овакове какве су, нијесу ни налик на оне праве српске жене и девојке из народа. — Оно некадање поштовање и приврженост млађих према старијима, она скромност, стид и побожност, оно пожртвовање, љубав и оданост. које тако вијерно и дивно износи и казује наша народна појезија —- та највјернија историја срп. народног живота, који са данашњим

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Довољно је.

Бр. 12.

начином живота, жали боже, заједничког осим имепа само.

ИМ гдје је то све данасг Гдје су опе врлине, гдје ли снага и вештина српска. Гдје2 Треба да питамо наше сеоске еманципаторе, који пенадано међу наш народ као печурке поницаше.

Ти еманципатори и паметњаковићи разни су трговци, занатлије, обртници и т. д., који собом донијеше еправе п алате, колико за промет, занат и трговину, толико за препорођивање и одрођивање од свега што Србину прави српски облик подаје.

Прилике, борба, метеж, престиж, 06мана, лукавство и превара са непрекидном промјеном живота и времена учинише, те наши вриједни и безазлени сељаци и сељанке постадоше бекрије и помодарке, а богати и пуни домови српски проејачке колибе, или зграде житнице Авраамовим потомцима. Кад све ово промислимо и видимо, тад осјећамо како нас тешко срце пи душа боли.

Али хвала богу и заузимању наше родољубиве и евјесне интелигенције, што од неко доба п међу редовима нашег сељака опажамо и видимо: „да јест нешто што га напред креће“. — „Привредник“, па српске земљорадничке задруге, штедионеи т. д. то све ради п настоји, да истргне народ наш из руку прождрљивих туђинаца.

Наша мушка интелигенција, браћа паша поведоше коло у народу, а сад је реди на нама Српкињама и нашим добротворним задругама, да и ми по примјеру њихову користимо колико можемо и како можемо.

Све што се хоће то се и може, а што се може, а добро и корисно је, зашто се не би и хтјело 2

Кад се хоће, да се може и са малим много урадити — ево једног примјера:

У Бое. Петровцу постоји добр. задр. Српкиња три године. Та је била прва у Босни и Херцеговини. Иста задруга броји само 14—15 чланова свију скупа, па она ради више но што би се вјеровати могло. Она помаже старим п изнемоглим сиротама са храном и огријевом, она одјева сиромашну школску дјецу, купује им књиге и сав материјал за ручне радове. Приређује сијела п забаве на којима се већином и историски комади приказују. Тако радећи.

ништа нема