Женски свет

42.

застрашени погледаше несретног оца, који и незна да му је жена умрла. Божа се заплака и рече: УУ

— Мама је умрла!

— Хе, шта рече ти дечко 2! одговори бесно. Чекај мало сад ћу ја њу воскреснути! — те замахну штапом и удари по кревецу, мислећи, да жена ту лежи, како је јако замахнуо тако удари средње дете, које врисну, а својом врис ком расплака и новорођенче.

Кад Јова чу плач малога детета, онако пијан разјари се, зграби онај јастук се дететом, отвори прозор и баци дете у сред снега на улицу, вичући:

— Шта ће ми то дериште, на поље с њим! — На вриску дечију дотрча сусетка. Јова и не гледи ни кога, он само лупа својим штапом по мраку јер се и жижак беше угасио. Жена брже боље похита да спасе децу. Божа истрча и сам

на џоље, а Петрија у оном мраку једва напипа јеђи се да дете не озебе. Кад дође кући, повиче

млађе дете, које се обнесвесло од страха и ударца. Тек пошто га изнесе, сети се и најмањега. Али ко семе наново ући у собу. Опај тамо лупа, грди евоју жену што није код куће. У том рече Божа:

— Тето! Тата је бацио нашу сестру кроз прозор.

Петрија кад чу истрча као без душе на улицу да спасе дете, док нису кола каква прошла и прегазила то јадно невинашце. Бадава га је тражила, детета није више било на улици. Петрија се вајкала и распитивала шта је сајадним дететом 2 Ко га однесе2 —

На ову вику искупише се укућани сви у Петријину собу и ту се договараху шта да раде с децом 2 да ли тога несретника да пријаве полицији 2 Док један не рече:

— Оставимо га до ујутру, шта се може е пијаним човеком 2 А сутра ћемо га јавити, па ћемо поручити и у село-његовим рођацима, да узму к себи ову јадну децу, јер ће код овог невретника пропасти.

— Па сутра ћемо дознати и за дете; без сумње га је неко нашао, па се смиловао и однео кући.

ж

Баш у онај мах, кад је несретник бацио дете кроз прозор, прође неки човек, који је случајно оном улицом ишао рад свога посла, и опази, како је нешто излетело кроз пџрозор, и кад се

саже да види шта, је, зачуди се, кад угледа по-

КЕНСКИ

СВЕТ. Бр. 2. вијено дете у јастуку. Подиже га, па хтеде унети у кућу, али кад чу ону ужасну вику Јовину, трже се и застаде, а у исти мах изађе из куће неки младић те га запита: „Ко то тако виче,и ко избаци ово дете кроз прозорг“ Младић му одговори: „да ће то дете бити, без сумње, те жене, коју су данас сахранили. А отац је тог детета, неки Јова тамбураш, древна пијаница, На те речи помисли човек, да ће најбоље бити да однесе дето за сад својој кући, а сутра ће се већ о свему известити.

Човек тај беше трговац доста имућан, радњу је имао у Васиној улици, а звао се Урош Јоцић, бете врло поштен и добар човек, жао му би детета, носећи путем, покри га марамом, коју је носио поред јаке око врата. успут помисли: како нема деце те би могао ово сироче усвојити, а и његова жена воли децу. Дете поче плакати а он убрза кораке да што нре кући дођс, бо-

још с врата својој жени:

— Савка! де погоди, ита ти носим. Савка, виде нешто увијено и марамом покривено, рече тек да нешто рекне:

— Валда ми не носиш какво дете 2

— Ех баш си погодила! Управ дете ти доносим! — Скидемараму и показа јој дете. Савка пљесну рукама па повика:

— Та гле, баш дете! А где га нађег Урош јој исприча све како је нашао дете, а она се заплака, пригрли га па рече:

— Еј јадно детенце, нека га Бог поживи, он изгуби матер, али у мени ће имати другу мајку.

— А у меви другога оца, јер онај несретник одбацио га од себе.

— Е па онда ћемо га ми задовољно Савка.

задржати, рече

#

Сутра дан Урош је отишао у скадарску улицу да се извести о свему, што је потребно. Добра „жена, која је децу склонила код себе, исприча му све шта је било, па настави:

— Оно двоје деце однесе јутрос неки сељак из Ваљева, рече да покојница има тамо брата, ког он добро познаје, па ће их њему предати. Вели, да баш н је сирома, па ћедецу примити, пошто сам нема деце.

— А где је отац те јадне децег запита, је Урош.