Женски свет

Бр. 2.

мираз, Надо. — Нада га пољуби у руку, а за тим и Савку, која од радости узвикну:

— Ех човече то је паметно !

— Наточи за тим чашу вина, подиже је у вис, и повиче весело:

— Живело наше мило дете! Дај Боже.. но

шта ми је2г — Дај Боже сретна би.... Наједанпут се заљуља, рука му задрхта, испусти чашу и вино се просу по столу. — Савка и Нада

скочише брзо, и у који мах да му приђу у помоћ, он већ паде поред столице на земљу. Обе цикнуше преплашене, обе му притрчаше у помоћ, брзо послаше по лекара. Страх и ужас овлада целом кућом, једни му трљаху слепе очи, друге га прекаху водом, али све бадава, он је лежао непомично, и док је лекар дошао он је евршио.

Обе беху у највећем очајању. А Савка беше као ван себе, нит је могла што мислити, ни наређивати. А то је рођацима добро дошло, они узеше све у своје руке Јадна Нада ни сама није знала на коју страну да се пре окрене, или да негује помајку, или да оплакује свога доброг поочима.

Кад саранише Уроша и дођоше с гробља, Савка се не могаше више држати на ногама. Ухвати је љута грозница која јој одузе свест. Нада беше у крајњем очајању и страху, да не изгуби и своју добру мајку, те се није одмицала од Савкине постеље, којој је сваки дан све горе бивало, и лекари изгубише сваку наду да ће оздравити. А рођаци нису избијали из куће, и сматрали су већ као да је све њихово.

У тој кући пуној среће и задовољства завлада наједанпут плач и кукање. Ето, тако је то у животу, кад човек помивли да је најсрет-

ЖЕНСКИ СВЕТ. 45.

нији, наједанпут наиђе несрећа као нека олујина, која све разори и уништи.

Једне ноћи болесница беше мало мирнија. Рођака која дође да придвори Савку, захркала, је на миндерлуку најдубљим сном. Само за јадну Наду није било санка, она је клечала поред постеље своје помајке и молила се Богу за њено здравље. Док се она тако молила Богу, Савка наједанпут отвори очи, погледа Наду и положи своју руку на главу јој. Нада кликну радосно, а она јој слабим гласом рече:

— Мир дете моје, и саслушај ме што ћу

ти казати — у моме орману — има једна књижица на твоје име — улагала сам за тебе у београдској задрузи. — То ти морају дати а можда је покојни оставио и опоруку. — У најгорем случају, ако нема опоруке, — и они те истерају,из куће — отиђи — мојој пријатељици Стани Мишићки, — Она ћете примити. — Она

је добра душа, буди код ње док не свршиш вишу женску школу — па онда имаш евоје ухљебије. То сам смислила док си сети Богу молила.

Савка беше сасвим малаксала, то неколико речи сасвим је исцрпише, и тешком муком настави :

— Ти имаш браћу.. а можда — ти — је жив и.. још је само мицала устима нешто неразумљиво и изгуби свеет,

Нада је с највећом пажњом елушала што јој је помајка говорила. И њена радозналост расла је све више кад јој спомену браћу, а још више кад рече: „Можда ти је жив... — И за што јој о њеној породици никада ништа, пре не рекоше. И где би је могла она потражити. — МИ (ето помајка јој се занесе, и смрт јој пресече последње речи.

али ког

(Свршиће се.)

ИМАО САМ.

Имао сам један цветак, у врту је светском цвао (Ох, како је дивно мени | млађаноме мирисао !

На свету је све пролазно,

па и он ми прецветао. Горко ли сам за њим нежним Дању ноћу уздисао !

Ал и други цвасти стао, па ме нежно к себи звао. — А шта знађах 2 Рад утехе Овом сам се одазвао.

Гуња, 1/Х1. 1908.

Лазар Пешић Јованов.