Женски свет

Бр. 2.

ЖЕНСКИ СВЕТ 59.

Тебе, тебе саму Љубав моја слави, срце моје воли, У душину храму Само за те анђо мој се Богу моли! Благовиља срце данак онај само, Кад отвори двери своје небо плаво, У загрљај страсни Да анђела примим са висина јасни !,..

18. Натто пари, ока сјаји Других мома, љепотица, Него да ме тебе сјете, Ока твога, твога лица 2

Нашто славуљ с липе цвјетне Уеред ноћи пјесме поје, Него да ме љупког гласа Сјети твога, чедо моје 2

Нашто поноћ црним плаштом Дивна родна брда крије, Него да ме косе сјети,

По твом њедру што се вијег

Нашто јела у планини К небу шири гране своје, Него да ме сјети твога Витог стаса, миље моје 2

Нашто цвјеће мирис буди, Кога жељно вјетрић пије, Нб- мириса да ме сјети, Кога твоје њедро крије2

Све, на свјету што је лјепо, Мене сјећа твојих чари,

Јер љепоте све, што их је, Теби вјечни Бог подари!

ПО Ходи ближе мени, моје слатко лане, Да ти читам пјесме, које Хафис сијева Прамаљећа свога у чаробне дане, Када небо миље по грудим разлјева; Почуј само, како он уздише јако, Кад не може дивне видит Селме своје, Без тебе бих и ја горко тако плако, Ходи ближе мени, мило јагње моје!

Ходи ближе мени, цвјете мој убави: Ја сам често глед/о, кад ноћ шири крила,

• в

•

Како своје бајне сестрице остави Звезда, што је сјајном урес небу била, Ал не лију суза небеса за њоме,

Јер им еека њених оста безброј јато Само тебе имам ја на небу своме,

Ходи ближе мени, моје мило злато !

Ходи ближе мени, мој свијетли дане: Шта је ружи стало, ако чеду своме Узабере момак цвјет са њене гране

И уреси њедра злату премиломе 2

На грани ће њеној и другога љета Процваст' таки цвијет, ал' кроз живот цјели Ја стекао не бих, ко ти, таког цвета, Ходи ближе мени, мој анђеле б'јели!

Ходи ближе мени, моја жељо жива:

Кад се талас крене из морске дубине,

Не однесе бивер, на дну што се скрива, Али кад би тебе рука зле судбине Уграбила мени, побјегло 6' с тобоме

И ерце, што с миља теби пјесме поје. С празним шта би грудмаја на свјету томе 2 Ходи ближе мени, красно луче моје!

20.

Не би елавуљ с цвјетних грана, Љупке, њежне пјесме пјева,

Да га сунце топлим жаром

Са висине не згријева.

У шумици и у гори

Не би цвјјеће мирисало,

С плавог неба топло сунце Када не би над њим сјало.

Све, што живи, расте, цвјета Од сунпатшца живот прима, Без њег све би пусто било И ноћ вјечна, вјечна зима !

Без сунашца ока твога, И у мојих тако груди Увехно би цвјет младости И срце би свисло е' студи.

Нестало би жеља, нада, Што у души ја сам свио, Без сунашца ока твога Сиромах би пуки био!