Женски свет

Бр. 6.

ланаца земље што представља вредност од 300.000 круна, остави на потпору ова два народна завода, и то да се даје годишње по 800 круна срп. учит. конвикту а сувишак чистог прихода срп. вел. гимназији у Нов. Саду, пошто се претходно исплате легати родбини и својти, Добротворној Задрузи Српкиња, српском црквеном певачком друштву, срп. вероисповедној осн. школи и српској читаоници у Вел. Бечкереку да се и ови заводи обезбеде за сва времена и да им се осигура опстанак.

Тако је тим радом, таким мислима и делима постала ова. старица у своме месту и целом народу чувена, слављена, поштована и љубљена, а то се у великој мери и видело на оном сјајном погребу, који јој је приређен од родбине на Спасов дан о. г. а на који се искупио не само отмен но и прост нашсвет у величанственом броју, да ода пошту својој застужној добротворци и великој Српкињи. На коруи успут до гробља појало је срп. цркв. певачко друштво, а опојали су њено мртво тело 9 ерп. прав. свештеника са ковиљским архимандритом, високопреч. г. Георгијем Видицким на челу. На одар је положено до 15 венаца свежег цвећа са тракама и натписима оних, који су из љубави и поштовања хтели овим знацима да укажу, колико им је мила и драга успомена и колико велика благодарност покојници. Поред родбине својте и народа испратили су је до вечне куће и изасланици српске вел. гимназије и срп, учит. конвикта из Нов. Сада, а опростили се и захвалили на учињеном

доброчинству од стране Добротворне За-

друге бечкеречке г-ђа Олга Пуч-Савић, у име цркве и свештенства, пречасни г. Стакић парох, у име школе и учитељства Г. Љубомир Лошић, привремени заменик школ. референта епархије темишварске и вршачке, који гласи:

Тужни зборе! Смрт је највећи извор туге. Осим бола, који проузрокује, свагда нас још подсећа, како смо крај свих великих прегнућа и захватаја увек само ништава таштина, обмана и сен. Али ова смрт, која студеним дахом облеће сад око нас, још је много тужнија, него многа друга обична емрт, још више нас подсећа на велико ништавило земскога живота, |

Угасио се живот великог низа — осамдесет

ЖЕНСКИ СВЕТ.

108

годишта, а не беше нежне кберинске ни синовље руке, да даде свећу воштаницу самртнику и да заклопи веђе на угаслим очима љубљене мајке; бледо лице покојничино не ороси рођена суза деце и унучади њезиних. Бејаше добрих и врлих душа, које неговаху покојницу у последњим данима живота јој и хвала им за то, али правога најсрећнијега свога покојница никога није имала. И није ли онда овај смртни случај заиста тиме још тужнија слика о људском ништавилу 2...

Па опет, ево колико нас се искупило из места, и из удаљенијих крајева — ни својта ни родбина! А зашто и откуд се стекосмо овамо сад, кад се дели код једнога бића вечно од пролазнога, издвајају врла и добра дела, да светле као алемови из слабости, којима је обилато 06дарен људеки род и кад једна душа полази Богу и носи праведна дела својаг Џрибра нас и искупи племенитост и доброта врле једне душе и родољубива дела њена. Врлина је вечна сила и моћ. Где ве врлина у вис дигне, људи по вечном закону о вредности добра из унутрашњег нагона, морају да иду да јој се поклоне. Па и сви учаесници овог тужног епровода ни ближа ни даља својта покојници, искуписмо се као поклоници врлине, као задужено потомство, да одамо признање добрим и племенитим делима једне родољубиве хришћанске душе.

Нема овде никога, ко не би знао за многа и многа племенита дела, која је покојница чинила за живота свога. Још мање их има. који не би знали за круну свију тих дела, а то је последњи завештај њен, којим је приступила с великим делом имања свога завештају врлог покојног мужа свога Кузмана Мунчићану име његово и своје оставила српском народу лепе дарове и вечан спомен имену њихову. Покојница је Богом даровано блато земаљско могла као многи други и распудити, али она, га је сачувала и то другом сачувала — народу своме. Па зар није заслужила да се и народ ње сети, кад је она народ изабрала себи за најмилије и најрођеније својег А народ се ево и одужује и одуживаће се још и већма, док озелени диван врт племенитих покојничиних дела и дела врлога мужа јој, из којег ће да ниче мирисно цвеће и богат плод за духовно унапређење многих и многих

_ далеких српских нараштаја.

Од бића покојничина Српству остају сад само добра и племенита дела њена као светао пример за углед, као аманет, који ће да прелази в колена на колено. И остаје гроб ледени, у који