Женски свет

156. ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 7.

МИЛО МИ ЈЕ...

Мило ми је небо, Мио ми је свет; Мио ми је лептир, Мио ми је цвет;

Мио ми славуја Умиљати пој И малих пчелица _ Вредни мили рој; — априла 1904.

226: 58 ФА 5

и.

Мила ми је шума Преубави рај.... Мило ми је поље, Мирисави гај;

Мило ми је сунце, Џа и мевец блед Ал најмилији његова, Чарног ока глед! Олга. Ф „о.

» ЛИСТАН. 52,

76 67 Фаро ко

СЕБИЈЦИЈА.

| Турска прича. Превод Раде Крајиновића.

(Наставак).

Ферхаду не беше тешко да Сенију убеди да је ова њезина мисао детињаста. Гробар би - одмах приметио да је само јак човек могао Сенију да спасе и да је тај човек био Ферхад. А склонити ве није могао, јер је као себилџија био познат у целом кварту, па би га потајници томрук агасима (управника полиције) одмах пронашли.

Тада се Сенија снужди. Слабост њена пола, њене младости, а понајвише њене тешке 6болести од које се тек беше опоравила, сломи је поново. — „Али ја нећу да ти умреш“, рече она тихо плачући, „ти треба да живиш, јер си ми учинио добро, јер сам ти захвална и јер сам те заволела. Ти си снажан и мудар, измисли једно средство, спаси се“.

„Нема ни једног“, одговори Ферхад тужно.

· „Ни једногг — Ни једног 2“ понови она припиткујући и горко плачући. „Онда би било боље да ме ниси од смрти ни спасао, јер како би могла даље срећна бити, кад би себи рећи морала, да је мој живот по цену твога искупљен“.

Ферхад гледаше замишљен к земљи. Најзад "рече: „можда има једно средство да се спасем“.

„Које 2“ викну Сенија.

„Не усуђујем се, да га изречем“.

„ја ти заповедам да говориш“. Она је утрла своје сузе и била је опет султанова кћи, која је испољила своју вољу.

„На вашу заповест дакле, господарко !“

„На моју заповест, говори одмах, без сваког околишавања и зазора“.

„Ви морате на то пристати, да идете самном у мој сиромашни кућерак и ту да останете два, дана скривени. За то време епремићу све што ми је потребно, да умакнем преко границе“.

„Ти ме не познајеш“, рече Сенија кротко, ви зато ти праштам што си у ме џосумњати могао и што је требало, да те принудим, да оно изрекнеш, што је било тако природно Ја нисам незахвална, нити сам малодушна и чиним све радо, што тражиш да твој живот спасем“.

Ферхад клече и рече тронут: „Хвала вам, господарко! А сад треба да се.пожуримо, да се одавде удаљимо... Можете ли се сами да подигнете или требате ли моју помоћ“.

„Ја ћу се сама дићи“.

Ферхад се окрену, док принцеза изађе из сандука и на се метну вео. Онда му 'даде знак да приђе ближе да сандук затворе и да наместе на њему еве, као што је и пре било.

Четврт часа после тога, не беше никаква трага, да је грсб диран од непозваних руку. Тешки посао заруменио је Ферхадово лице и његове очи севале су од велике радости. Он се поклони пред принцезом и рече: Сад пођите за мном и допустите да вас носим, да не би тирбетар ваше стопе у снегу познао“.

Затим оставише обадвоје тирбе. Ферхад забрави врата, однесе кључ тирбетару и врати се опет Сенији натраг, која га на вратима тирбета чекаше. Она му дозволи да је узме у наручје, а подигне у вис, као мало дете, она га загрли јед-