Женски свет

256.

ЖЕНСКИ. СВЕТ

Бр 1.

Он остави новине на, сто, диже се да упали |

цигаретлу. -

— Дакле, шта си решила 2 — упита своју жену и хтеде поново да узме новине.

— Шта те се тиче2 — одговори му онаи слеже раменима.

— Па у неколико ме се и тиче, јер како ми изгледа, ми смо венчани Најзад, ја немам ништа, против тога, ако хоћеш у Бреславу. Само хоћу да знам, на чему сам.

— То ћеш и видети. — Приђе му сасвим близу и упре дубок поглед у његове очи: Да сам ти на путу, да ти у опште сметам, и

да би ме се радо отресао, то знам већ одавно... |

Али, све ми је једно, то ме не једи. Сви други ме више цене, само ти....

— „Дабоме“. Јер те не познају добро.

Она се мало трже. — А тиг Какав си ти био према мени Да ли љубазан Правичан2 Веранг Да ме Бог сачува! Све његове грехе изнесе му пред очи. Целу његову стару историју. Све што се за време њиховог брака у ње-

__ној души нагомилало, то му је изрекла. Он ју

је ћутећи слушао Та он је то већ толико пута чуо. Напослетку јој примети: — Немој толико да вичеш, То није иристојно.

— Може бити — сва црвена као крв у лицу дрхтала је од једа. — А је ли пристојно загорчати живот својој жени 2 То је врло пристојно 2 Тиза љубав овог јадног детета требао си да "будеш друкчији према мени....

— Ја се опет боље савлађујем пред њиме но ти — прекиде је он хладно.

— Теби недостаје љубав. Та тим не волиш дете, само тебе саму.

–- Мислиш 2 Усне јој задрхташе. Хтеде рећи нешто што би га заболело, победило. И речебаш прву неистину: — Волиш дабоме овог нашег сиротог Рајмундаг А не бринеш се за њ. Он ти је досадан, ти га се стидиш што је слабуњави болешљив... Та уверена сам да не би ни сузу пустио, кад би га елучајно изгубили!

Ово је погодило у најтању жицу. Он необично цикну и, првипут — подиже руку на њу.

— Фа оверечи ударићу те! Иди ми испред очију, иначе добићеш своје...

Болан узвик, чу се пред вратима. Слаб, сасма слаб глас. Али ово двоје чули су и познали су га. Подигнута рука, која је требала да излије гнев намах се спусти. Они се погледаше — обоје уплашена и бледа лица.

— Шта је то билог упита он шапућући.

— Не знам Али, бојим се да то није било дефе

Брзо појурише вратима, отворише их. Дете је лежало пред вратима. Лице окренуло поду, а руке раширене, као да је хтело нешто да заштити, раздвоји, заустави пре него што је пало. — Обоје клечаху већпред њим, подигоше га, отац га узе у наручје као мало дете, а мати об:рлила његове узане, танке ноге |

— Држи му ноге мало више, Марта. Боље је тако. Главу мало ниже Брзо ће доћи себи.

Он није био обнезнањен. Његове разрогачене очи лутаху тужно од оца на матер, од матере на оца. Отац је рекао матери: Ударићу те! А дете је то чуло...

Обоје су разумели, да је он чуо ону сви-

репу реч — ударити — и да га је та реч есрушила, Отац блед у лицу покуша да говори нежним тоном: — Та то је била само шала, добро ·

моје дете! Само шала Рајмунде. А ти си то узео за озбиљно и уплашио си се. Хајде смеј се и ти, г нама! Видиш, да се мама и ја смејемо. Је ли Марта, да је то била само шала 2

— Дабоме, да је била само шала — проговори мати промењеним гласом и мало се осмехну. :

Али, нису га могли преварити. Он се не насмеја, не проговори ни речи. Његов укочен поглед летио је с оца на матер, с матере на оца.

— Ово је страшно, ужасно — проговори отац више кроз зубе — Хајде, Марта, да га метемо у постељу. И онда да пошаљемо по ле: кара. Нешто се мора радити. Овако не иде Да. да, прошапута мати. Заједно га свукоше и положише у постељу. Образи му се заруменише, очи ву сјале, а руке су гореле од велике ватре.

— Он је у грозници — рече отац. — Кад би био овде какав искусан лекар! Ја овде никог не познајем.

— У вили поред наше, лево, станује један лекар, који је пре неки дан дошао амо из Беча ради одмора. Заборавила сам му име. Чујем да је врло способан... Можда ће хтети да дође Иди и замоли та. У оваком случају ваљда нам неће одбити....

— Покушаћу — одговори отац; приђе жени и дубоко загледавши се у њене очи рече: Ако га сад изгубимо. то смо га ми убили, ми себичњаци, смрвили емо ову нежну и благородну душу детињу...

Она бризну у плач.