Женски свет

248.

попуштала и није од своје замисли одустајала и чим је уграбила прилику, она је подстицала ту идеју.

Једном се нађе овде у Нов. Саду 1864. год. гђа Суботићка са младим и одушевљеним доктором, пок. Јованом Андрејевићем и поведе разговор о покретању и стварању женске задруге у Новом Саду. Овај је млад човек био онда познат у Новом Саду као велики пријатељ народног напретка, те је за то њему и саотштила била ту мисао слављеница наша, и није се преварила у њему. Он прихвати оберучке ту лепу мисао и његовом помоћу, оствари се овде те године прва „Новосадска Женска Задруга“, која, није носила обележја народносног и верског, него чисто хумано обележје. Она и данас постоји, али сасвим на другој основи но што су је покретачи замишљали и доцније је морала српска страна, да ствара нову задругу на чисто српској и православној основи, јер политичне и друштвене околности захтевале су то од наших Српкиња.

Кад је та прва „Женска Задруга Новосаткиња“ поникла иницијативом наше слављенице, није било до Беча и даље до Немачке никаквих женских задруга и ми се ипак можемо и у том погледу подичити, што је покрет за удружење женскиња у нашем крају и у нашем народу, поникао у глави наше Српкиње и наше новосадске кћери, гђе Савке Суботићке, а који се данас развио у тако китњастом бокору, да се њиме цео наш народ дичи, јер му кћери његове поњају задатак данашњег премена и својим радом у многом олакшавају бреме, које му је судба, где више, где мање натоварила на народна плећа.

Данас имамо у нашем народу до 70 женских удружења по свима крајевима, и у њима до 7000 чланица, које врше хуману и културну мисију у народу и ми смо уверени, да наша слављеница налази у том највећег задовољства, што је под јесен свога трудног и радног живота повела у културни и хумани рад толики број својих сестара. Одушевљена том лепом појавом, "примила се, ето, и у својој 10. години начелства, најновијег женског покрета у Краљевини Србији, „Кола Српских сестара“, које купи прилоге и потпоре за сирочад и потлачену браћу и сестре наше у Старој Србији и Маћедонији, и које је до сад поделило већ тој браћи око 80 хиљада, круна потпоре. Она је начелница и другог хуманог женског друштва београдског које носи наслов: „Друштво Кнегиње Љубице“, а редовна је чланица Женског Друштва у Београду и наше задруге овде.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 11.

У одушевљењу свом за опште добро свога народа није дакле наша слављеница ни данас малаксала; она путује од задруге до задруге;и својим леџим и поучним говорима одушевљава, крепи и ободрава чланице на интензивнији рад око задружног задатка, учи их сносити и праштати увреде, које се у друштву често из саме љубави за општу ствар појаве, те је тако постала анђео љубави и мира међу женским удружењима. 1:

Наша слављеница није заборавила у свом подхвату ни на више женско образовање као потребу народну.

Кад се састао нар.-цркв. сабор 1870. г., она је прва пошла од посланика до посланика, да их моли и наговара да отворе бар једну српску вишу девојачку школу са четир разреда, колико су онда имале све таке школе у целој Европи. И њена представка од 18. маја 1870. г. потписана од 10 овдашњих најотменијих госпођа, као и њено заузимање, помогло је, те су створене три таке школе с ове стране, а примером тим подстакнути отворили ву одмах и Срби у Србији и они у Црној Гори таке школе, а сад се дижу и по Старој Србији; а то је знак, да их образовани свет у нас и даље сматра за најбоље расаднике културе и сваковрсног напретка, те се данас надмећу народи и државе, којиће што више и што напреднијих оваких школа, отворити, јер ву еви убеђен“, да се просвета, морална и привредна страна као најдрагоценије врлине човечије, уносе најлакше, најбрже и најсигурније у подмладак народни путем добрих, образованих и родољубивих матера, а образоване и честите. матере, домаћице и жене спремају се само у вишим женским заводима, кад су деца зрелија и способнија за схваћање својих позива. Основна школа припрема само децу, она спреми и углади дрво, а виша школа истеше после из њега гусле,

виолину и гласовир,

| Многи је наш свет у оно доба био противан оваким школама јер је мислио, да су оне више од штете него од потребе, и судио је, да се женска омладина у оваким школама отпађује од домаћег посла и природног задатка свог, да се учи моди. Чак се чули поједини гласови пре две године и у „Матици Српској,“ кад је кр. уг. министарство богочасти и јавне наставе досудило, да се из једне закладе њене могу испомагати и женска деца, која се одају вишим |штудијама: „Не треба њима, наука, него корито и варјача !“ | Из тога се види, да наш свет ни у вишим кру-