Женски свет

Бр. 3.

ЖЕНСКИ СВЕТ 5:

Свечани говор

на вабави приликом освештања „Дома светога Саве“ у Њоњицу 26. октобра 1904. год. — Говорио: Поп Марко С. Поповић. —

Високопошлтаована гостодо,

Срби браћо и сестре Српкиње!

Радујем се господо, браћо и сестре, што вас могу први поздравити у Дому св. Саве са: Добро нам дошли!

Радост та још већа је, што шака православних Срба коњичких, сложно и заједнички, не жалећи труда, ни материјалних жртава, уз помоћ све браће Срба Босне и Херцеговине, подигоше овај светосавски дом, а тијем показаше, да се све може само кад се хоће; да слогом расту и мале ствари, а неслога све квари; и ђе је слога, ту је срећа и Божји благослов. Подизањем просвјетних и културних установа, српски народ показује и доказује свему свијету, да је жељан свјетлости и бијела дана; да је презрео таму и мртвило, дремежи чамотињу, — оставља на страну пушку и ханџар, па свјестан свога позива и својих дужности, буди у роду милу и премилу зачмали дух српски; и осим вјерских храмова, подиже на све стране и просвјетне своје храмове, без којих Српству нема спаса.

А то доказује, да је и српски народ позван и да је дозрио за просвјету и културу, као и остали сретни и просвијећени народи.

Вјековно ропство српског народа, није дало,

= а

да се Српство просвјети и изобрази; и док су.

остали слободни и срећнији народи радили на просвјети и добру свога народа, дотле је Српство -— сирјак тужни без иђе икога — било бедем међу Истоком и Западом, на који су бедем, свакакве силе ударале, — и тај славни бедем — наше Српство, и ако је рушено толике вјекове, није срушено, него је васкрснуло новим животом, новом снагом. А што смо до данас остали живи, вјечна хвала нека је народној свјетосавској цркви и школи!

Савина школа и црква учила је Српство правој вјери, те Србин право вјерујући у своје васкрснуће, љубио је све, што му је народна вјера препоручивала.

Она га је научила, да је брат мио, ма које вјере био. Те Србин у највећим својим патњама није клонуо; јер му је народна вјера и љубав проповиједала праву наду на избављење.

Србин у ропству није малаксао, него је уз српске гусле, пјевао, што је негда било; пјевао је љуте битке, муке свакојаке!..

Поред народне цркве и школе, Српство су

просвјећивале гусле и пјесма. А и наш велики Змај пјева:

»Хај, што Србин још се држи крај свих зала;

— Пјесма га је одржала, њојзи хвала!« —

Данас раскомадано Српство, на све стране, ђе се српски дише и пише, духовно је сједињено, збратимљено и загрљено; и у томе братству и јединству, признаје и љуби велико славенско братство, — нашу драгу браћу: Русе, Чехе, Хрвате, Пољаке, Бугаре, Словенце и Србе Лужичане.

И, што се данас браћа, некад завађена и омражена, љепше слажу и помажу, имамо захвалити једино српској и славенској свијести.

Сваки напредак наше миле браће Славена, то-је и српски напредак; и обратно: напредак српски, — напредак је и славенски.

Овај дом св. Саве, ако није љепотом и израдом украшен, и ако није велики и онакав, какав би доликовао и одговарао имену великог српског просвјетитеља Неманића Саве, за нас Србе у коњичком котару и лијеп је и велик је; а ако није украшен, украсићемо га, када на овај дом будемо гледали са оном чашћу и поштовањем, које му и доликује. Одговараће имену Савину, ако га заволимо оном љубављу, која приличи свјесној Србадији, у што ја не сумњам.

Овај дом, треба да нам буде огледало душе наше, да нам буде љубав срца нашега; па и ако смо ми први у Босни и Херцеговини поДИГЛИ »Дом св. Саве« којим се можемо дичити и поносити, али у томе поносу не смијемо заборавити на остале добротворе и приложнике из Босне и Херцеговине, који су нам помогли, те смо своју и њихову жељу остварили и ево

у дјело привели, па ову радост нашу свечано и прослављамо.

Српски народ у Босни и Херцеговини, од вазда је љубио своју народну вјеру и народну просвјету — своју цркву и школу. — За те своје светиње, које су му још од прађедова у аманет остављене, ништа није жалио.

Живот и имање „своје жртвовао је Пана а да то ЗРК обрани тих светиња, — кад

мама ећаејн

152