Женски свет

|

Бр. 5:

ЖЕНСКИ СВЕТ , 105.

На Ускрс 1905

(Својој Лепосави)

Стишале се страсти, бујна младост пређе, Животу код средње ми смо већем међе;

Да л' смо већ је прешли, даље ил њој ближе А ко ће то знати, ум наш то не стиже:

Када ћемо приспет' живота нам луци —

Не можемо знати, у Божјој је руци.

Над главом нам сунце нашега живота Не пече већ више, ал греје дивота Ах, та то су зраци пролетњега доба, Дај, Боже, да греју тако све до гроба! Ал докле ће пута досегнут' му луци Не можемо знати, у божјој је руци.

Него, кад се добро обазремо, драга,

Није то пролеће, већ је јесен блага —

Јер и ти ћеш знати, ја се сећам ето:

Та ми жарко већ смо преживели лето;

Ил наш живот можда преко једног лета

— Као понека воћка — сад други пут цвета 2

Не то истог дана половине исте —

Чисто стиже вече после зоре чисте,

А нама све једно: с десна или с лева Грејало нас сунце — само кад загрева! Отуда бунимо: животу еводне

Да л' ће тек да дође, ил већ прође подне!

Јесен то је, душо, вече наших дана,

Гле, јабуке руде ено с твојих грана: Око нас је коло слатких малишана,

У том колу ти си »ружа расцветана« Мирисом се они душе твоје сладе: »Мајчином душицом« душе своје каде.

Груди наше и сад испуњују наде —

Ал не више наде девојчице младе;

Срце наше и сад јоште много жуди —

Ал не жарком жудњом из момачких груди: У молитву над тај с жељом се претвара »Деци нашој, Боже, даруј свога дара!«

Те се жеље прате из двојих недара,

У том нам се рај сад на земљи отвара Пре још, нег пристану наше трошне лађе — Путник, душа наша из њих да изађе У живота нашег одуд мрачној луци

И полети душа ка Божјој нам руци. Пређоше нас страсти, од њихова жара

Не остаде зато ни мрвице гара:

Јер где чисто срце у њима сагори,

Ту — као драги кам — све у пепео се створи, Испод тог пепела само још лук славе

Млаз светлости вије око твоје главе.

Па кад узмеш тако најмлађе ти чедо: Тад си, као да бих те на икони гледо;

А када те јато деце твоје грли:

Из гласа њихова живога одјека

Вера ми се буди: »у васкрс умрлих'

И живот будућег — после нашег — века.

Амин,«

У Новом Саду.

ве КОКОКО ОЈ

Српкињама.

У животу нашег народа доста, је скривен „ручни рад наших Српкиња“. Моје парохпјанке чувене су са свог ручног рада Штупљике и веза тако, да је ручни рад Мартоношких Српкиња у шупљици и везу јединствен, и ко тај рад гледа 6 разумевањем, каже: да је у вештини жепског ручног рада највиши ступањ.

У врпској индустрији одликује се (рем својим вином, Нови Сад поврћем,

Футог купусом, Сомбор својим добрим спром, а Мартонош шупљиком и вевом и та особина моје парохије доста је скривена.

Радом женског ручног рада мојих папохпјанака користе се пештански, сегедински, суботички и.кањишки Чивути по јевтину цену. Наговором Г. Пере Кристића, ревизора Орпских Земљорадничких Вадруга, има данас Мартоношка Српска