Женски свет

148.

Да видимо дакле, какве је закључке донела Добротворна Задруга Српкиња Панчевачких, покренувши у своје време питање о намештању женске сироте деце а по српским домовима.

Добротворна Задруга Српкиња Панчевачких у намери, да своје тежње изнесене у своме прогласу што пре и што успешније оствари, установила је у првом реду питомачка места по домовима својих чланица. Она намешта дакле младе, добре, сироте, здраве Српкињице по српским кућама као

питомце своје, а желећи да даде при- ·

лике Српкињама, да се науче домазлуку, кућарству.

Није лепо, не хтети претпоставити, да би добротворне задруге највећом опрезношћу намештале своје питомце по кућама својих чланица.

Не, ја идем даље, — а ово није само моје мишљење, зар је тако немогуће веровати, да женске задруге често па свакој својој чланици не би „Поверовале своје питомце, јер многе куће већ по занимању домаћих не би биле за препоруку. Кажимо куће у којима је и мушких млађих и т. д.

Закључила је даље Добротворна Задруга Српкиња у нас, да ће она, — све је ово у свези једно с другим — преко своје поверенице водити сталну бригу и свестрани надзор над својим питомцима. (Узгред буди речено, задруга је наша за ову годину за повереницу око својих тилиомаца изабрала своју поттредседницу гђу Јелисавету С. Теодоровића.)

Свака чланица задруге, (јер понављам, само о њима може овде бити реч) која прима питомца женске задруге у своју кућу, биће дужна да уплаћује месечно на књигу дотичног питомца своту, коју са случаја на случај одређује повереница са председницом. (Нема ту ни спомена о бесплатној служби!)

Дужност поверенице биће, разуме се, — да од времена на време обилази куће у којима се питомци налазе, како би се уверила о понашању питомаца,

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7—8. као и о том, поступа ли се са питомцима онако, како би се ови могли чему и научити.

Решено је да задруга, разуме Сб, — не ће допуштати својим питомцима да изљазе из куће по својој вољи, да се помодно носе и т. Д.

Једном речју, Панчевачка Женска Задруга промислила је добро какве се ствари лаћа, пре него што је позвала своје остале сестре, да и њих задобије за т. зв. привредну акцију наших задруга. Изнашана су у њеним седницама, у преписци њеној са »Привредником«, у непосредним преговорима са »Привредником« мишљења за и против од много јаче вредности и дубљег смисла, него што су управо смешне претпоставке понекојих писаца, као она, узмимо, да ће се питомци женских задруга баш упливом последњих — шта ли, навикавати на —- моду!

Да, али ми заборављамо, није сваком смртном дато, да »проучи народни живот, па тек онда да ради“.

Та у нас у Банату, баш по селима нећемо моћи наћи недељом и свецем Српкињу девојку »без шешира, фехера, рукавица и шлајера«!

Па онда остала приговарања гредом, без разлике! Како је, не знам »боље, нека раде наше Српкиње и у творницама и ма где, само нека су код куће (!) крај матера.«

Не знам, како замишљају ово последње присталице »творничких раде-_ ница«, јер да преко целог дана у творничком здравом ваздуху, у друштву страних несрпских девојака и то понајвише свакојаких, нема места матерама, очевима, браћи, о том држим излишно је »паметном« говорити. Треба те девојке гледати и слушетан кад се увече враћају из творница...

И још нешто.

Није Добротворна Задруга Српкиња Панчевачких издавајући свој проглас, никада помишљала, да наше ратарске девојке отргне са домаћег огњишта и од пољопривредног рада.