Женски свет

204.

Гилано од тога, да ме обмане7 Њему је исто тако лако да Андреа пусти у слободу, као _што му је лако да та убије. Он при том нема шта да изгуби нити има чега да се плаши. И зашто

онда да но одржи своју дату ми реч. Не, не, мој Ричардо, то је грозно од тебе, да ти у овом по мене ужасном часу, ствараш у моме ерцу таку сумњу. (), кад бих знао, шта сам претрпила, ти ме сад не би тако мучио! Шта сам све последњих месеци преко своје напаћене главе претурила, од када је Андрео свој племенити живот бацио на коцку за слободу Кубе! Помисли само на то Ричардо, како је било мојој чемерној души кад сам чула, да је заробљен од крволочних Шпањолаца. Сваког боговетног дана при заласку сунца стрељали су по неког од његових храбрих другова, као пса. И ја сам слушала прасак њихових пушака. Они ми рекоше, да је он осамнајести на реду. Ја сам са ужасом у души бројала дане, ронећи сузе и разбијајући главу, како да га спасем, док ми није пошло за руком, да му спасем живот откупујући исти од пуковника Гилана. (0 ти Ричардо, који не знаш ништа о љубави, те не можеш да разумеш мој бол. Ти који се одричеш света, док твоја браћа жртвују своју отаџбину, породицу, имање, да другима откупе слободу ти не можеш знати шта ја патим. Не, не Ричардо, срце је твоје хладно и без страсти. То је срце једног калуђера који је на чисто са животом.

Усне човека дрхтаху.

— Карлота, љубав не налази сваки пут израза у речима. Има их много, чије је срце препуно жарке љубави, а свет их назива хладним, јер баш они крију своју страст као парче мазије у својим грудима, на добро оних које љубе. (0 многи су који пате нечувене муке у самоћи и тишини, само да други могу бити срећни и елободни, али то свет не зна. Њих не чека јуначки гроб и њихова дела не слави нико. Не, Карлота, они доказују своју љубав тек онда, кад за то куцне час да своју љубав обелодане, рече он даље као неко, који је сам собом у двоумици. И ко ти онда зна, какву су жртву придонели ови у свом очајању 2

— Опроети ми Ричардо мољаше девојка ублажена озбиљним изразом његова гласа, опрости ми, ако сам ранпла твоје осећаје. Ако си и сам љубио и патио, онда поуздано можеш да осетиш бол мога срца. Ти хоћеш дакле да идеш у тавницу, да видиш Андреа. Кажи му Ричардо, да га чекам тамо код старе воденице. Кажи му да сам здрава

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 9.

и срећна и ово молим те предај му од мене.

Она узе из своје косе црвену ружу и при тиште је дуго и усрдно на своје усне.

— Еве, оче Ричардо, подај му је. И сад до виђења. Кад се закалуђериш, венчаћеш нас. Лаку ноћ!

Човек се скаменио. Он се ухвати оберучке за гвоздену решетку и викну болним гласом: «Карлота, Карлота!» Али девојке већ беше нестало и он опет стајаше у сред тавне ноћи.

Први зраци рујне зоре трепераху над још у сну лежећем селу, чијег ниске кућице и уске удице поступно избијаху на видик. Над опустошеним пољима беше се нанела жућкаста магла, која се простираше према западу као сиње море. Ову јутарњу тајанствену тишину, наједном прекиде топот одмереног војничког корачања и већ часком затим изби на видик одред војске, који маршираше на поље. У његовој ередини, корачаше ч0век гологлав и везаних руку на леђима. За војском нагла гомила забезекнуте сељачке светине. Слаб осмех претапао се по лицу осуђеника, који корачаше гордо уздигнутом главом и лаким кораком по росном пољу. Његова стасита, гипка појава и одлично држање разликоваше га одлично од сурових војника, који пушком на рамену, равнодушво вршише свој посведневни ход. Кад стигоше на губилиште, трупа се устави ту на команду свога официра. Чета се построји у фронт, пред који беше изведен осуђеник. Наста командовање и звека оружја.

Кришом упереним погледом на рушевине старе воденице, са које се беше мало по мало расплинула магла, осуђеник стајаше гордом равнодушношћу без страха пред својим џелатима. Забаченом главом у потиљак и избаченим грудима, он стајаше пред пушкама упереним на њега. Неизмерна срећа сијаше из његових великих очију, које беху уперене на подалеку слику. Само једном, покренуте се његове усне, као да се мољаху Богу

а лака сенка прелете преко лица му, али он не прозбори ништа. Кад узеше пушке на «тотове» и исте упе-

рише на његово испрсено тело; он још једном баци поглед на стару воденицу и из његових очију заблиста се поново неизмерна срећа.

«Пли!»

Пуцањ од двадесет наједном испаљених пу шака, проломи се по небу. Пушчани дим покри часком позорје, па се онда диже и расплину по