Женски свет

230.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10.

њене 7 дашто да је се не тиче То јој није дало мировати. Куда ће он сада у ту мрклу ноћ обучен“ Куда“ Па на њу неће ни да погледа, на своју Мару, која га тако воли, која би и душу своју дала, само да он постане опет онај стари Маша.

Изађе напоље, ништа, стресе се и уђе у кућу.

Наслонила ве на зид, руке прекретила на узбуркане груди па мисли, мисли, не зна ни сама о чему. У глави јој ври, а пред очима јој неки густи „мрак, па ништа пе види. Само осећа, да јој је тешко, да је нешто гуши, а она нема снаге да се одбрани. Наједном се стресе, осети хладно под ногама и по врату, окрене се и тада тек опази, да је за собом оставила отворена врата и кроз ова пројурио хладан ноћни ветрић, па је облева својом евежином. Заборавила је, откад тако замишљена стоји, затвори врата, уђе у собу п опет стаде. Бог зна, докле би опет тако стајала, али ју трже детињи глас: »Мама!« Потрчи колевци, обгрли ју и стаде јецати. Бујица суза као да однесе оно, што јој би тако тешко, што је гуши, она дође к себи. Почела је да размишља, шта је то с њоме било и као кроз сан се сећа нечега, што је било тако далеко од ње; сети се Маше, сети се његова одласка и опет поче плакати. Тако измучена и заспи. У јутру јој дође нана, али јој Мара ништа не рече, хтела је да сама своју тугу сноси. "Од тога дана прошло је три месеца. Маша исти и још гори. Сад је већ све село знало, да Маша опет пије, да мучи и злоставља Мару, да равипље опо, што је с муком стекао, али еви су ћутали и као са неким страхом о томе говорили. А кад се из Машине куће чуо јаук Марин и врисак дечији, сваки се завукао у своју кућу, само да ништа не чује и не види. Једини је бабо улетао у ову ватру, али једном изађе из ње тако испребијан, да и сад још у постељи лежи и проклиње онај час, кад је Машу наговорио, да му Мару узме. А Мара јадна, баш је пестало. Које брига за кућом, која сваки дан еве више пропада, које срамота од света и страх од Маше утуче ју, те се јадна скупила ко сухо дрво. А Маша2 Ни дај Боже сенка од оног старог Маше. По цели дан у бирцузу, а кад дође кући онако напит, виче п псује, те удри и жену и дете. Тако их је мучио годину дана. Мара се разболела, те ни живети ни умрети. Дете ослабило, да заплачеш, кад га видиш, кућа се сва најерила, прозори разлупани, тараба изваљена, у дворишту неред и не-

али кроз црну ноћ не виде

чистоћа. Ко је знао ову кућу негда пуну и лепу и видео је сад овако јадну, окретао је главу, да не гледа ову пустош. Од Маше се свако с презрењем уклањао, јер су жалили јадну Мару и дете. Само еу чекали, какав ће крај овоме бити. И крај брзо дође.

Једном дође Маша кући пијанији него иначе. Кад уђе у собу, стаде код Марина кревета и загледа се у њу и у дете, које јој на кревету сеђаше. Бејаше већ настала јесен, п кроз разлупана окна немилосрдно улажаше хладан ветар. У соби бејаше студено, јер дрва не имађаху, да пећ заложе. Он евуда разгледаше по соби и не текну га ова сиротиња. Кад осети хладноћу, стресе се и промрмља: »здима!«

»Да, зима!« усуди се Мара на то слабим гласом. »А шта мислиш, ми тако по дели дан и ноћ у хладној соби грчимо се једна уз другу. Машо, Машо, погледај на ову сиротињу, која пас мучи. Смилуј се Бога ради, те ако већ мене убијаш, не убијај овога црва. Грех је Машо, грех велики. Погледај око себе и види, да смо дошли до пропасти, а ти још увек нећеш к себи да дођет. Машо, моји су часи избројани и мени не треба помоћи, али погледај на твоје дете, твоју Бупу, како си је прије пазио, а сада“ Ја је морам да оставим, јер ме зове Опај горе, па куда ће она јадна и без мајке и без оцаг«

»Ја сам јој отац!« промрмља он кроз зубе. »Џа што ти мени пребапујеш2 дар ти емеш мени то да рекнеш, мени твоме мужу“ дар се не 060јиш ових рукуг« и полети њој.

»Не, Машој« викну она. » И ако си ми етрашнији од ђавола, ја те се п опет не бојим, јер Бог види, он ће те већ у своје време за то казнити. Још није касно, Машо! Окрени своје лице Богу и Он ће истерати из тебе ту еотону, што те мучи и ти ћеш опет бити човек. «

»Шта, Бог2« викну он на то и диже пеку батину да је удари, али дете видећи шта хоће, баци се на матер. Оп виде, где су невипе ручице обтрлиле већ скоро мртву мајку, али не застаде. Грешна мисао порођена у поквареном срцу не устукну, батина паде и — анђео смрти на лаким крилима узнесе две патничке душе, да их смести у крило вечне милости... Сотонеки осмех прелети преко грешних усапа... Маша за навек стаде, гледајући две жртве принете на олтар својих страсти и наједном, као да се од нечег трже, ухвати се за главу и побеже напоље. Тавна ноћ уви ову тајну у прну копрену грозе и страха...